The Birth of a Nation

2016.

režija: Nate Parker

scenario: Nate Parker, Jean McGianni Celestin

uloge: Nate Parker, Armie Hammer, Penelope Ann Miller, Jackie Earl Haley, Mark Boone Jr, Aja Naomi King, Colman Domingo, Gabrielle Union

Pre 101 godinu, ispisana je najvažnija stranica istorije filma. Istina je da su braća Lumiere bili prvi koji su snimili pokretne slike filmskom kamerom, da je Georges Melies prvi ispričao priču, i to fantastičnu, ali je ep Davida Wark Griffitha umnogome doprineo tome kako film izgleda do dana današnjeg. Dve su stvari tu ključne: paralelna montaža (izlaganje dveju radnji istovremeno) i samo trajanje filma koje ne mora biti ograničeno na određeni broj minuta. Technicolor i zvuk su došli kasnije, inovacije se od tada samo ređaju, ali ne smemo zaboraviti doprinos The Birth of a Nation kinematografiji kao takvoj.

 Isto tako ne valja zaboraviti da je Griffithov film, ispod te tehničke revolucionarnosti, ipak bio samo jedan perfidni rasistički pamflet u kome ne samo da su belci namazani pastom za cipele igrali crnce, nego je pritom još slavio i romantizirao robovlasnički Stari Jug, sistemsku rasnu segregaciju (Jim Crow zakone), pa i Ku Klux Klan kao garant morala i časti. Nacija koja je u tom filmu rođena, ta netolerantna, zatucana Amerika, potrajala je još 50-ak godina dok nije se nije počela sistemski razgrađivati. Međutim, paralelno s njom, rođene su i živele neke druge nacije, pa je možda vreme da dobijemo epske ili kakve god filmove o njihovom rođenju.

Iako je to možda samo vešt marketinški ili politički trik, izbor naslova za film o Natu Turneru i njegovoj krvavoj pobuni crnih robova 1831. godine je skoro genijalan. Generacijama oslonjenim na Google će ubiti skoro svako istorijsko sećanje na Griffitha, a sebi će podići cenu, usput provocirajući osećaj za pristojno u akademskim krugovima. Samo tim činom, Nate Parker je podigao sasvim solidnu količinu prašine i napravio dobar posao još pre premijere na Sundance festivalu, gde je osvojio i Grand Prix žirija i nagradu publike, a uz to osigurao hollywoodsku distribuciju za rekordnu svotu novca.

Ono što još valja istaći kao pozitivne strane filma je činjenica da sa takvim naslovom zaista govori o rođenju jedne nacije, afro-američke, uzimajući u obzir njene raznorodne korene, afričke, američke, paganske, evangeličke, nametnutu ropsku sudbinu i neutaživu želju za slobodom koja je kulminirala prvo Turnerovom pobunom, pa onda i učešćem u Građanskom ratu. Naravno, neki detalji su uspeliji i prisutniji od drugih, a uloga Svetog Pisma kao istovremeno oruđa za očuvanje poretka i oruđa emancipacije i puta u slobodu je posebno i sa pravom ispostavljena.

 Nažalost, i pored brutalnih scena pozicioniranih u kontrastu sa impresivnom prirodnom lepotom Juga, vrlo malo tu ima novoga o samoj prirodi i biti robovlasništva. Brutalnosti ne manjka, ali ona se može lako otpisati na generalnu karikaturalnost likova belih robovlasnika. Odnosno, po ko zna koji put, filmski autori uspevaju da promaše poentu zašto je robovlasništvo bilo civilizacijski neispravno: ne zato što su se njime služili zlikovci, već zato što je bilo prihvaćeno kao ekonomska činjenica na koju su pristajali i dobri ljudi. Čak je i gospodar Samuel Turner (Hammer) koji bi mogao predstavljati tog arhetipskog “dobrog belca” karikaturalno prikazan kao pijanac i nesposobnjaković kome je to koren svih njegovih problema. Drugi su, naravno, svi gori od njega, a sadistički čuvar (Haley) se pojavljuje kao univerzalni bauk kad god je to zgodno.

U poređenju s tim odurnim belcima, Nat Turner (igra ga Nate Parker koji potpisuje još i scenario, režiju i produkciju) izgleda kao oličenje dobra, Mojsije, David, Isus, William Wallace i odbegli Django u jednoj osobi. Zapravo, on je u svojoj dobroti i pobožnosti zapravo misionar, dobar čovek koji se nagledao zla i malo preterao u pravedničkom gnevu. Jednostavno rečeno, on je instant-heroj, bilo prvo kao jedan od retkih pismenih robova, kao propovednik Božje reči (kakva god ona bila), ili odjednom kao borac za slobodu, a nije kompleksna istorijska ličnost.

 Drugi set problema leži u pogrešnoj strukturi filma koja ide kontra naslovu i pretpostavljenoj temi filma. Naime, ekspozicija u kojoj se objašnjava kako je došlo do promene u Turnerovoj ličnosti, to jest kako je on od bistrog dečaka, preko krotkog sveštenika postao vođa pobune, zauzima dve trećine filma. U tom odnosu snaga, pobuna i njen tragični završetak nisu dovoljno akcentirani i ne uspevaju da budu fokalna tačka rođenja pomenute nacije. Čisto istorijski gledano, to je možda i ispravno, ako uzmemo u obzir uvreženi konsenzus da je nacija rođena 30-ak godina kasnije, ali zašto onda snimati film sa tim naslovom i očekivanim fokusom na određenu ličnost i naročito istorijski događaj, a onda to zamagliti prolongiranom ekspozicijom i fokus prebaciti na u poslednje vreme često viđane motive po ukusu festivalskih žirija i Akademije u sezoni nagrada.

U konačnici, The Birth of a Nation je kompozit sastavljen od dobitnika Oscara 12 Years a Slave i Braveheart na štetu Bravehearta i sa poentom o civilizacijskoj nužnosti i moralnom imperativu pobune potlačenih koju je Tarantino efikasnije izveo u svom izuzetno nesavršenom Djangu. Na različitim nivoima, uključujući i količinu kalkulacije i količinu šoka i količinu akcije i “mesa”, pa i autorsku veštinu, Parkerov film se može porediti sa svima od navedenih, često, iako ne uvek, na svoju štetu. Povrh svega, u poređenju sa slavnim imenjakom, The Birth of a Nation nije nimalo revolucionaran, od njega čak preuzima neke od mehanizama motivacije, pre svega brigu za (žensku) čast. U pitanju je debitantski film jednog glumca, projekat u koji je on uneo dosta strasti, inspiracije, ali i taštine, pa se na kraju preigrao. Nije to loše za debitantski film, daleko od toga, ali oseća se disparitet između ambicije za nagrade i stvarnog autorskog znanja.

Sve napisano stoji uz jednu ogradu. Naime, na Black Nights festivalu u Tallinnu je prikazana verzija za redovnu distribuciju, oko 20 minuta kraća od originalne, prikazane i nagrađene na Sundanceu. Moguće je da je ova verzija kalkulantski složena prema hollywoodskom i akademskom ukusu i da je original snažniji, brutalniji, pa i kompleksniji, te da struktura nije toliko vidljivo pogrešna. Moguće je da u distributerskom petljanju, kao i vađenju autorovog “prljavog veša” pred premijeru ima dosta politike. Opet, politički trenutak u kome se opet ventiliraju različite rasističke frustracije ne može biti bolji za ovakav film, pa možemo samo žaliti zašto on nije bolji ili se zadovoljiti time da nije loš.