2016.
režija: Kimo Stamboel, Timo Tahjanto
scenario: Timo Tahjanto
uloge: Iko Uwais, Chelsea Islan, Julie Estelle, Sunny Pang, Very Tri Yulisman
Indonezija je, što bi se na poslovnjačkom novogovoru reklo, “emerging market” što se tiče filma. Razlog je u ovom trenutku nebitan, a trenutak otkrića je neočekivani globalni uspeh filma The Raid, jeftinog Die Hardklona sa začinom brutalne borilačke veštine silan. Naravno, sistemski se radilo i ranije, ne samo u borilačkom, nego i u drugim žanrovima. Nakon karijere u indonežanskom horor-žanru koja im je donela globalnu promociju u vidu učešća u kompilacijama tipa V/H/Si The ABCs of Death, Kimo Stamboel i Timo Tahjato su se okrenuli najboljem indonežanskom izvoznom proizvodu: tučnjavi sa prepoznatljivim Ikom Uwaisom u glavnoj ulozi.
Međutim, kako to obično biva kada se znana i priznana formula varira u nedogled sa ciljem sticanja instantne slave ili novca, stvari odlaze dovraga na svakom planu. Umetničkom, finansijskom, pa čak i kao puka zabava. Ovo je primer tog lenjog kopiranja. Zapravo nije ni čudo da se u Rusiji najavljuje sa prefiksom Raid. Headshotbi u nekom prošlom vremenu bio jedan od onih nezvaničnih nastavaka snimljenih direktno za video sa marketinškom strategijom da publiku privuku naslovom i prodaju mlaku i bledunjavu kopiju.
Mada, prva scena je totalna navlakuša u svojoj ridikulozbosti: opaki gangster beži iz zatvora tako što inicira pobunu u kojoj se ostatak zatvorenika i čuvari međusobno pobiju. Zajeban negativac, da kažemo. Naš junak (Uwais, naravno) je, međutim, u bolnici duboko u provinciji, u komi i pod negom požrtvovane doktorke iz metropole (Islan). Kada se probudi iz kome, neće se ničega sećati, ali će mu se vremenom vratiti traume iz prošlosti. Međutim kad doktorka padne šaka gangsteru i njegovoj bandi koloritnih fajtera, naš baja mora da se probije da bi je spasio onako kako on to jedino zna i kako je jedino moguće: silom.
Kostur priče je tu, a dodatak je, kako to obično biva kod kome, amnezije, “blackouta” i ludila mozga, nekakva pozadinska priča koja spaja našeg heroja i zlikovca, a možda čak i gazdine pomoćnike. Problem je, međutim, kada se to radi s pola mozga, da ne kažem guzice, pa sve svojim duhom podseća na jeftinu igricu sa konzole, jednu od mnogih bledih kopija nečeg genijalnog u svojoj jednostavnosti. A ovde ta analogija radi u potpunosti: bijući se, junak prelazi nivoe posle svakog bossa, mi otkrivamo nešto o njemu u “cut"-scenama, a “NPC"-jevi ginu kao statisti u partizanskom filmu. I to tako dva sata.
Ali to čak nije ni zanatski ni tehnički dobro urađeno. Džabe tu Uwais i njegove akrobacije kada ništa od toga nema smisla i džabe Julie Estelle koja je u Raid 2 imala ulogu za pamćenje. Likovi su jednostavno bezukusni, tipski i nepamtljivi, osim možda gazde-negativca. Headshotčak i ne izgleda spektakularno, pre bi se reklo izveštačeno, kao da nešto gura na silu. Da, koreografija je u redu, ali videli smo i bolja izdanja, verovali ili ne, isto u Raidfilmovima. A rediteljskom dvojcu nekada poznatom pod nadimkom “Braća Mo” (a nit’ su braća, nit’ su Mo) bi neko mogao objasniti osnove režije: shaky-cam izbliza za vreme tuče gotovo nikad nije dobra ideja. Vrlo malo reditelja to zna da napravi relativno preglednim, a ni direktori fotografije sposobni da to uslikaju nisu toliko česta pojava.
Prijateljski savet, propustite ako niste baš gutač svega u navedenom žanru. Ako ste okoreli fan, ovo će biti dodatak u vašoj kolekciji opskurnosti pre nego išta drugo.