scenario i režija: Simon Fitzmaurice
uloge: Evanna Lynch, Michael Smiley, George Webster
Šta odrastao čovek zna o tinejdžerima? Sudeći po filmovima, vrlo malo toga. I ono što je znao iz ličnog iskustva je do sada zaboravio. Lako je biti nadrkan i sve pripisati tome da sada ništa nije kao u ono vreme, ali to je pogrešno. Tinejdžeri su zajebani, jedva sebi shvatljivi i filmovi o njima i sa njima u centru su vrlo teški za napraviti. Poštapanje klišeom tu i tamo neće nikoga ubiti, ali je porazno to koliko je većina filmova o ovoj grupaciji svetske populacije sam kliše. I što je najgore, ti filmovi nikako ne komuniciraju sa svojom prirodnom ciljnom grupom, to jest sa samim tinejdžerima.
Striktno govoreći, My Name Is Emily je daleko od lošeg i negledljivog filma, premda svoj očekivani kraj razvlači i razvlači, ali nećete propustiti ama ništa bitno ako ga ne pogledate. To je jedan od onih filmova u kojoj naslovna junakinja / naratorka (Lynch) sa etiketom čudakinje kreće sa svojim tihim i racionalnim muškim drugom (Webster) na “road trip” tražeći nekoga, ovde oca (Smiley), a zapravo tražeći sebe i neku dublju spoznaju. To je jedan od onih filmova koji se do detalja mogu predvideti, baš zaradi tih spoznaja koje su kliše do klišea i u kojima klinci čitaju naprednu literaturu, a govore čas pesnički, čas filozofski i koji nam serviraju mudrosti u stilu Paola Coehla tipa “činjenica je stvar perspektive”.
Pa opet, možda su klincu u meni filmovi o odrastanju po definiciji zanimljivi. Možda su zanimljivi propalom psihologu u meni. Možda zato što sebe vidim kao neodraslog (ali nikako nedoraslog, molim lepo) odrastanje vidim kao fascinantan proces koji traje čitav život. U svakom slučaju, čak su i klišeizirani filmovi o odrastanju i “velikim” instantnim spoznajama po pravilu gledljivi (ne samo meni, nego i uopšte) i čak prijatni.
Ovaj irski skromni filmčić nije nikakva iznimka: ima tu i ljubavi i humora, ima i malo mraka i nesigurnosti na početku, ima lojalnosti i iskrene, naivne fascinacije. Ima lepih pejzaža (hej, ipak smo u Irskoj), a i auto kojim se vozikaju je presladak u svojoj starosti i sporosti (žuti Renault 4). Ima čak i napetosti, premda veštački, klišeizirano ubačene.
Najvažnije od svega, likovi su baš dragi čak i kada ih ne možemo zamisliti u našem svetu i glumci su raspoloženi. Njihova sigurna, dozirana gluma je svakako jak adut u filmu, negde uporedo sa atraktivnom, emotivno upečatljivom fotografijom i promišljenom montažom. Evanna Lynch koju neki možda pamte po ulozi u Harry Potter serijalu održava sličnu personu kao u franšizi, malo čudnu u nastupu, ali zapravo mudru preko svojih godina i to uspeva da “proda” i u glavnoj ulozi i u realističkijem ključu od škole za čarobnjake. Nju sa svojom smirenošću sjajno nadopunjuje George Webster kao njen partner na putu, kao i, na potpuno drugi način, Michael Smiley u ulozi njenog oca, neinhibiranog i liberalnog, ali sa dozom tuge u sebi koja ga vodi u ludilo.
Sad, to što film nije naročito originalan i što je tek ovlaš utemeljen na opservaciji stvarnosti, bilo u spoljnom svetu, bilo u unutarnjem svakog čoveka i ljudske vrste kao takve, nije njegova diskvalifikaciona mana. Jednostavno, okej je, ni manje ni više. Hoće li se mulariji svideti? Iskreno sumnjam. Klinci su u potpuno drugim filmovima.