2014.
scenario i režija: Andy Bichlbaum, Mike Bonanno (The Yes Men), Laura Nix
Ko su The Yes Men? Oni su aktivističko-komičarsko-filmaški duo, poznat po svojim eskapadama u kojima se oblače u jeftine kopije markiranih odela, izmišljaju lažne identitete i uvlače se u krugove globalnih kapitalističkih igrača, pa medijima daju kontroverzne izjave. Dakle, nešto kao News Bar sa aktivističkom notom, uz upornost Michaela Moorea i osećaj za skeč Sasche Barona Cohena dok se ovaj nije sasvim potrošio i ispraznio od sadržaja, sa nešto naprednijim smislom za humor.
Njihove akcije, ili bolje rečeno psine, smo pratili po internetu, povremeno po mainstream medijima (kada bi uspeli da toliko dobro “prodaju” štos) i u dva dokumentarna filma, The Yes Men (2003) i The Yes Men Fix the World (2009). U tim filmovima su Andy Bichlbaum i Mike Bonanno (očiti pseudonimi) uspeli da se predstave kao Svetska Trgovinska Organizacija i tako proputuju po konferencijama, da ispitaju ko je besramno profitirao na obnovi posle uragana Katrina, isterali na čistac katastrofu u Bhopalu i još štošta. Zapravo, zabavljajući nas, oni su nam skretali pažnju na važne teme koje bi nam možda promakle. Ostaje nam da se pitamo šta nam novoga mogu ponuditi.
Što se teme tiče, ovog puta fokus je na klimatskim promenama i njihovoj borbi protiv istih koja će ih odvesti na različite krajeve sveta, od ruralne Ugande, preko Kanade do Kopenhagena. Tema klimatskih promena je često u javnom diskursu, strane su oštro podeljene i nespremne na kompromise. Od The Yes Men znamo kakav stav možemo očekivati: aktivistički, anti-korporativni i anti-globalistički, znamo i kakve spačke možemo očekivati, oni su nam sve to već ponudili u svojim ranijim radovima. To nije ništa novo i čemu onda snimati film, osim iz razloga osobne taštine njegovih autora ili njihove potrebe da budu u fokusu javnosti.
Oni to vrlo dobro znaju, pa uz realno trivijalna nova dostignuća (po prvi put su za svoje eskapade tuženi, i to ni manje ni više nego od strane Privredne Komore, koja, opet, nije vladino ili nezavisno regulatorno telo, nego de facto lobistička grupa, na čemu dvojac gradi svoj slučaj), fokus tokom filma pomeraju sa glavne teme na svoje lične priče, prijateljstvo, saradnju, aktivizam kao takav. Obojica su profesori sa bazom u New Yorku. Mike je porodični čovek kojem psine koje sa Andyjem i ostalima izvodi polako postaju kamen oko vrata, pa jedno vreme pokušava da živi miran život u Škotskoj. Andy je gay, rezigniran zbog skorog prekida veze sa partnerom i takođe rezigniran povlačenjem svog “partnera u zločinu”. Obojica vole svoj angažirani hobi, ali ih sustiže vreme i spoznaja da nisu promenili svet. I, kako to obično biva u pričama o drugarstvu, otkriće kako ih više toga spaja i kako je njihovo poslanstvo suviše važno da bi ga podredili svojim osećanjima rezigniranosti.
Jedan od razloga zašto se film toliko bavi privatnim aspektima svojih autora, a ne njihovim radom je i to što je njihova misija podizanja eko-svesti bila uglavnom neuspešna i što je tema toliko puta obrabljena. Autorski dvojac pojačan producentkinjom njihovog prethodnog filma Laurom Nix zato i uvodi taj privatni momenat i na svojem primeru nam pokazuje kako je važno boriti se, pa makar protiv vetrenjača, bez sredstava i sa potrošenom vrećom trikova, makar dok se ne pojavi neki novi. Pokazuju nam primerom kako aktivizam može biti zabavan čak i kad je opasan i kako je duhovitost bolja opcija od popovanja i ubeđivanja. Zbog njih dvojice i pogleda u njihove persone vredi pogledati i treći film u serijalu, iako smo, realno, u prva dva videli sve o njihovom radu, metodologiji, svetonazorima. Principijelno, uvek podrška za duhovitost, slagao se ja sa ciljem ili ne.