2015.
scenario i režija: Michael Petroni
uloge: Adrien Brody, Jenny Baird, Bruce Spence, Sam Neill, Chloe Bayliss, Malcom Kennard, George Shvestov, Robin McLeavy
Opet neko vidi mrtve ljude. Od precenjenog The Sixth Sense, svako malo neko vidi mrtve ljude. Problem sa takvim, hm, pasivnim i ne baš strašnim duhovima u filmu je što po pravilu znamo njihovo značenje. Oni nisu “pravi” duhovi, hodajuće plahte i lupajuća vrata, oni su duhovi naše prošlosti, pa i sadašnjosti. Uostalom, nevesele slike okruženja nas na to podsećaju: u takvim filmovima padaju kiše, ljudi žive po buđavim stanovima i trošnim kućama i generalno se drže usrano preko svake mere.
Ovde je onaj koji vidi duhove – psihijatar. Kliše. Ludi psihijatar koji pati od gubitka deteta (nesrećni slučaj ili nepažnja). Ludi psihijatar u ordinaciji na bezveznom mestu pored pruge u neimenovanom neveselom gradu. Ludi psihijatar čiji su pacijenti još luđi, ako nisu potpuno imaginarni. Ludi psihijatar koji ide kod svog mentora (Neill) na terapiju. Ludi psihijatar koji u začudnoj pacijentkinji vidi duh svoje kćeri i poziv da razreši misteriju iz svoje klinačke dobi, misteriju koje se ne seća, ali za koju oseća svoju krivicu.
Srećom pa tog ludog psihijatra igra Adrien Brody i igra ga posvećeno, ozbiljno, “do kraja”. Njegova izmučena faca govori u prilog tome da možda stvarno vidi duhove ili se bori sa svojim ličnim duhovima. I ne postoji toliko loš materijal u kojem bi on izgledao loše ili prosečno, smoreno i indisponirano, na granici da naplati honorar. Adrien Brody na naplaćuje honorare, on jasno želi da ostavi trag, pa bilo to kod velikog Malicka ili kroz opskurnu australsku misteriju za koju još mora da skine akcenat.
Svaka čast njemu i svaka čast autoru Michaelu Petroniju koji nije izabrao samo njega, nego i ostatak glumaca. Devojčica-duh koja ne govori u izvođenju Chloe Bayliss je prilično jeziva od samog početka. Fizička sličnost između Brodyja i Georgea Shvestova koji mu igra oca, bivšeg policajca, ne može se negirati i njihova dinamika je sasvim na tragu otuđene familije. Legendarni Bruce Spence (drugi i treći nastavak Mad Maxa) je uvek osveženje na ekranu, kao i Sam Neill, a Robin McLeavy sasvim fino odigrava prisnost policajke u maloj sredini. Istina, neki likovi nisu dovoljno razvijeni, pa deluju kao čist višak, kao što je to žena našeg psihijatra, dosta bledunjava u izvođenju Jenny Baird, pa i njegova kćerka svedena na okidač za zaplet.
Što se samog “mesa” filma, odnosno misterije u njegovom centru tiče, ona fluidno i logično teče, zajedno sa junakom je odmotavamo i svaki odgovor koji dobijemo otvara novo pitanje. To je lepo raspoređeno kroz film čiji su ritam i tempo konstantni. Poenta je možda priprosta i naveliko rabljena u filmovima, ali na to smo nekako i navikli kad god se psihologija (terapija, a još više osećaj krivice) pokuša predstaviti najširem auditorijumu. Ali problem sa misterijom je druge prirode: ona nas jednostavno ne drži, ne tražimo još angažmana, svedeni smo na posmatrače. A ni ona sama po sebi nije naročito nova i sveža, jasno nam je da sve dolazi na naplatu.
Šta na kraju imamo? Film koji nije loš, ali nije ni dobar i koji je inferioran svom glavnom glumcu i po generalnom utisku, i po količini strasti koja je tu uneta. Brody je jedini razlog za gledanje filma, Backtrack bi bez njega vetrio iz pamćenja u roku od nekoliko minuta.