2016.
scenario i režija: Sang-ho Yeon
uloge: Yoo Gong, Soo-an Kim, Yu-mi Jeong, Dong-seok Ma, Woo-sik Choi, So-hee Ahn, Eui-sung Kim
Sang-ho Yeon je do sada bio autor animiranih filmova, i to onih kojih se baš ne može nazvati dečijima. The King of Pigs se bavio vrlo čudnim reminiscencijama na srednjoškolski period, a The Fake je bila triler-priča o bivšem robijašu koji se suprotstavlja bandi religioznih fanatika koji ugnjetavaju ljude u njegovom kraju. Train to Busan je prvi njegov igrani film, što u principu nije sasvim novi štos (neka Tim Burton posluži kao primer čoveka koji elegantno skakuće između igranog i animiranog), ali radi se o posebnom filmu.
U pitanju je igrani “sequel” za tek mesec dana stariji animirani film Seoul Station i po “fantastic” festivalima se često prikazuju u paketu, što je, pretpostavljam, najbolji način za gledanje. Oba filma bi se ugurati u zombi žanr, podvrsta agilni zombiji koje pokreće virus nalik besnilu, ali oni nude više od žanrovske zabave. Oni imaju kontekst, distinktivno korejski, socijalno osvešteni i žestoko političan. Ako ćemo po istini, Romerovi zombiji su isto imali političku pozadinu i generalno su pogodna metafora za konzumerizam, ali ovde se ne radi o tome.
Seoul Station je pratio devojku pobeglu od kuće kroz jednu noć u korejskoj prestonici na putu do železniče stanice u trenutku izbijanja epidemije. Ona je, možemo pretpostaviti, nevoljni nulti pacijent na vozu za Busan. I u vozu će izbiti sranje, a znate kako je to s vozovima: prolazi su uski, prostora je malo, zaraženi se brzo množe (koga zombi ujede taj i sam zombi postaje), ali makar se jedan vagon, jedan kupe ili jedan toalet mogu braniti od napada ovih mozgojedaca. Ali vratimo se malo unazad...
Naš anti-junak je Seok Woo, nemilosrdni berzanski špekulant i radoholik koji zanemaruje svoje najbliže: majku i kćerku Soo-an, pošto je ženu već oterao od sebe. Kući dolazi kasno, a kćeri za rođendan na savet kolege kupuje istu konzolu koju joj je već poklonio za neki od prethodnih praznika. Kćerka, međutim, ima samo jednu želju: da koliko sutra poseti majku u Busanu. Seok Woo na to nevoljno pristaje i eto njih u vozu...
Polako upoznajemo i ostatak ekipe putnika: dve sestre koje bacaju komentare na vesti o učestalim neredima (jedna od njih će reći da se to u starim, vojnohuntaškim vremenima nije dešavalo, država bi se pobrinula za “re-edukaciju” takvih), bejzbol ekipa u kojoj se najviše ističu jedan zbunjeni mladić i devojka – navijačica, tip koji izgleda kao beskućnik, te par sačinjen od priprostog i kao stena jakog debeljka i njegove trudne žene. Nešto nam govori da će naš poslovnjak doživeti promenu svoje ličnosti i da će shvatiti vrednost zajednice ako želi spasiti svoju kćerku, a i da će se ostatak profiliranih ljudi zadržati (u ljudskom obliku) dobar deo filma.
Train to Busanće nam ponuditi i kvalitetnog negativca, menadžera prevozničke kompanije, dakle uplašenog, sebičnog čoveka, a ne kralja zombija. Jasno, zombiji su opšti pojam za agresiju koja se nakuplja u društvu, a kao bića bez mozga i volje, svedena na (doduše agilne) reakcije, ne mogu sami biti odgovorni za sranje. Samo ljudima se mogu očitati sebičluk, gaženje preko leševa i žrtvovanje drugih. U tom smislu je direktor transportne firme idealan za negativca, obratite pažnju na koji način demonstrira autoritet, a ni “real life” katastrofa na trajektu koja se više puta spominje na televizijskim izveštajima nije tu slučajno.
Voz kao “setting” je iskorišten odlično, akcione sekvence su impozantne, koreografirane azijski savršeno, brutalne, ali i poetične. Naći će se tu koja borba viška u kojoj nećemo videti ništa što ranije nismo videli (recimo neku novu taktiku), ali dok je akcija u vozu, film se napeto prati. Istini za volju, tempo prema kraju pada, što nije čudno za “sprinterski” naravnan film koji traje puna dva sata, ali dotle smo već dobili potrebnu dozu napetosti.
Druga zgodna stvar sa vozom, već demonstrirano u sjajnom Snowpierceru, je to što je pogodan za klasne i socijalne metafore. Ovde to nije tako očito i linearno raspoređeno kao u Snowpierceru, ali ideja ograđivanja kao preduslova sigurnosti je tu. Ovde pripadnici različitih klasa možda dele skupni prostor, ali će se ponašanje svakog od njih biti uslovljeno upravo klasnom pripadnošću. Na taj način Train to Busan sjajno hvata sadašnji trenutak u korejskom društvu, a sve to nije teško zamisliti ni na globalnom nivou. Dovoljno je samo pogledati vesti s vremena na vreme i videti kako se agresija i besnilo šire i među civiliziranim ljudima.