2015.
režija: Alice Winocour
scenario: Alice Winocour, Jean-Stephane Bron
uloge: Matthias Schoenaerts, Diane Kruger, Paul Hamy, Percy Kemp, Zaid Erougui-Demonsant
Matthias Schoenaerts polako gradi internacionalnu karijeru, ali je još uvek u fazi da u najboljem slučaju dobija uloge negativaca. Uglavnom su to sporedne uloge koje Schoenaerts najčešće uspeva da odradi samim svojim prisustvom. Koliko je on izniman glumac, jedan od najboljih u svojoj generaciji, možemo tek videti u evropskim filmovima, pre svega belgijskim i francuskim, poput Bullhead i Rust and Bone. Njegovo prisustvo na ekranu je izuzetno, a gluma pod savršenom kontrolom, bez jeftinih manirizama, upadljive gestikulacije, sa onoliko reči koliko je potrebno, sa perfektnom mimikom i mikro-glumom.
Disorder je u potpunosti njegov film, on je u centru pažnje, u skoro svakom kadru. Iako film ima još intrigantnih likova i glumaca koji ih igraju, akcenat je stavljen na Schoenaertsa, njegovu interakciju s njima, ali i sa samim sobom. Autorica filma, Alice Winocour (po prvi put na teritoriji blizu žanrovskog filma nakon pristojne, ali ne impozantne kostimirane biografske drame Augustinei scenarija za kalkulantski “festival darling” Mustang) vrlo dobro zna kakvo blago ima za glavnog glumca i šta s njim može. Rezultat je odličan, uzbudljiv triler, atmosferičan, psihološki dorađen, sa evropskim emotivnim nabojem, ali američki fluidan, pametno režiran i zapanjujuće efektan.
Schoenaerts igra Vincenta, francuskog vojnika koji se upravo vratio s misije u Afganistanu. Malo je reći da je načet vojničkim životom, zapravo bi se sa sigurnošću moglo reći da je ruiniran: oštećen sluh, fantomska krvarenja, halucinacije i košmari su siguran znak PTSP-a. Dok čeka poziv na sledeću misiju (koji verovatno neće doći), Vincent je prinuđen da tezgari kao zaštitar. Poslić za koji mu drugar iz detinjstva i vojske Denis (Hamy) zove je čuvanje vile “kontroverznog biznismena” libanskog porekla (Kemp) za vreme zabave. To će mu doneti dalji angažman, vrlo lukrativno čuvanje biznismenove žene Jessie (Kruger) i sina (Erougui-Demonsant) dok je ovaj na službenom putu. Ali zbog prirode njegovog posla, stvari nisu tako jednostavne, a familija se uskoro nađe na meti maskiranih napadača, prvo na cesti, a onda i u kući.
Taj “home invasion” momenat svakako nije novina čak ni u evropskom trileru. Ima toga i na kraju prošlogodišnjeg pobednika u Cannesu, Audiardovog Dheepana, premda je Disorder(takođe naslov iz Cannesa, doduše u kategoriji Un certain regard) kada se sve uzme u obzir interesantniji i bolji film. Međutim, iako je sjajno režiran i napet do maksimuma, premda je objašnjenje da se policija “eto tako” maknula s prismotre malo bedasto, taj napad na kuću nije najvažnija stvar u filmu. Nije tu ni stvar šireg društvenog konteksta koji je elegantno nagovešten (Vincent se kao vojnik borio za račun “kontroverznih biznismena” i njihovih političkih patrona). Suština svega je Vincentova sjebanost i čežnja za normalnošću.
Već na žurci vidimo da je Vincent “sam u gomili”, da je sklon naposlušnosti u smislu da isključi “bubu” i mikrofon, ali i da je temperamentan i spreman na brze, nepromišljene reakcije, kao kad ga izvređa gost koji se greškom nije našao na listi zvanica. Ono što je posebno za pohvalu je odmak koji Alice Winocour radi od klišea ljubavne priče. Iako to na prvi pogled tako deluje, Vincent se ne zaljubljuje u Jessie, nego razvija fascinaciju njome. On bi se rado “igrao kuće” s njom i odgajao joj sina, ali ona ne mora biti baš ona, nego je dovoljno da bude neko kao ona, neka normalna osoba koja bi bila srećna da je muškarac kao on štiti.
Otud vrlo naivno tumačenje opaske da bi se on snašao kao lovac ili drvoseča u Kanadi, gde je njen akcenat stajao na “u prirodi, daleko od ljudi”, a on je to shvatio kao poziv. Otud nervozni ispadi prema njoj i malom koji su normalni u dinamici (disfunkcionalnog) braka. Otud, na koncu, i dvostruka spoznaja da njih dvoje nisu jedno za drugo, prvo kada se ona opusti u društvu normalnijeg i funkcionalnijeg Denisa, a potom i kad Vincenta vidi na delu, jedinom za koje je zapravo sposoban. U tom svetlu treba tumačiti i kraj, poslednji kadar u filmu koji je vrlo lako zameniti za kliše, iako je značenje potpuno suprotno.
Schoenaerts je na visini zadatka, obilato koristeći mirko-glumu i igrajući stavom. To je očito i kada deli ekran sa nekim, recimo sa Diane Kruger koja savršeno kanalizira mešavinu hladnoće i straha koju bi polu-svesna domaćica iz visokog polu-kriminalnog društva osećala prema “malo čudnom” telohranitelju, a naročito kada je sam sa sobom, sa prestrašenim, zanemelim detetom ili sa psom (to da ga pas jedini u potpunosti prihvata i da se Vincent jedino pred psom otvara je jedan od jačih psiholoških momenata ovog filma). Ne samo da vidimo njegovu temeljnu disfunkcionalnost, nego je osećamo kao da smo tamo i nije nam prijatno.
Za to se treba zahvaliti i vrlo pametnoj režiji Alice Winocour. Prvo, vrlo je malo žena koje se bave režijom žanrovskih filmova, a Winocourova ide linijom koju je zacrtala Kathryn Bigelow, tražeći od muškarca u centru priče da bude otvoren i ranjiv, u dubokoj krizi i na ivici nervnog sloma. Vešto izmenjujući klasičnu režiju “sa strane” sa subjektivnom, iz prvog lica, ona uspeva da nas natera da Vincenta i njegov svet spoznamo prvo intelektom, a onda i da ga osetimo. Ona scena jurnjave automobilom je tu znakovita, pored vrhunske napetosti dok se pitamo je li Vincent u pravu ili u nekom svom čudnom tripu. Ona nas preko žanrovske priče u realnom svetu uvodi u neobični i mračni unutrašnji svet svog protagoniste i tu poentira.
Osim Schoenaertsove glume koji pokazuje sve što zna i predaje se potpuno svom liku i vrlo vešte režije, treba pohvaliti i dizajn zvuka i njegovo preklapanje sa elektronskom muzikom. Znate da je u trileru svaki šum potencijalna pretnja. Zamislite kolika je tek pretnja nekome ko ima oštećen sluh i sklon je halucinacijama.