2016.
scenario i režija: Jeff Baena
uloge: Thomas Middleditch, Adam Pally, Alex Ross Perry, Nick Kroll, Brett Gelman, Jenny Slate, Lauren Graham, Aubrey Plaza, Alison Brie, Joe Swanberg, Kris Swanberg, Paul Weitz, Paul Reiser, Lisa Edelstein
Jeff Baena očito ima neki suludi fetiš na mrtve devojke. Nije tu reč o nekrofiliji koliko o fetišu na jad i tugu koju osećaju cendravi dečki koje su devojke na taj način napustile. Evo već drugi svoj film (od ukupno dva) počinje sa tim motivom: smrću devojke i na taj način prekinutom vezom, te tipom koji se mora s tim nositi. Međutim, za razliku od ambiciozno zamišljene, ali rasplinute i nedokuhane zombi-komedije Life after Beth, Baena ovde ostaje u realističkom ključu bliskom mumblecore pokretu, pa zapravo i ne smeta što se čini da film ne ide nikuda. Naprotiv, to je jedna od tačaka njegovog šarma.
Naslovni junak (Middleditch) je “udovac”, čovek u ranim 30-im godinama koji se drži kao “kuvana noga” i kojeg je verenica (Brie) nakon, pretpostavljamo, dugotrajne depresije napustila samoubistvom. Dok on mesecima kasnije još nije oko toga rešio stvari sa samim sobom, a ni sa spoljnim svetom, njegov najbolji prijatelj Ari (Pally), i sam indisponirani sveži muž i otac, saznaje da se novac za najam vikendice za momačko veče ne može refundirati, pa dolazi na spasonosnu ideju da se momačko veče preinači u muški vikend namenjen tešenju Joshyja uz poneko pivo, društvenu igru i možda malo trave u uskom i odabranom društvu. Međutim, kada se pojave prijatelji Adam (Perry), sociofobičan i stegnut momak koji se tek mora pomiriti sa raspadom svoje veze, i Eric (Kroll), iritantni žurkadžija koji očito dolazi iz potpuno druge priče, miran vikend prerasta u presiju dobrog provoda.
Osim što je Eric sa sobom prikrpao i ultra-čudnog drugara Gregga (Gelman) kojeg niko od ekipe ne poznaje i što stalno dolazi u sukob sa Adamom, on je taj potiče provod na silu. Kada alkohol i trava nisu dovoljni, odjednom se u priči pojavljuju kokain, gljive, striptizete, pa čak i jedna saosećajna seksualna radnica. To bi u teoriji predstavljalo idealnu ultra-mužjačku zabavu, ali u trenucima kad bi zabava morala dostići očekivani vrhunac, sve se nekako izjalovi, neko kaže ili napravi nešto glupo, neko treći se nenadano pojavi i raspoloženje se nepovratno pokvari. Ima u tome nečeg otrežnjujućeg, daleko od forsiranog glamura svih Hangoveraovog sveta...
A, istini za volju, nije da išta teče kao po loju... Jedini zauzeti od ekipe Ari započinje flert sa Jody (Slate) koju možda zna iz letnjeg kampa, a možda i ne, i taj flert odlazi malo dalje od neobaveznog i bezazlenog, a Jody postaje pridruženi član ekipe. To opet dovodi do ne baš srećne nameštaljke da se spoje Jodyna prijateljica Jen (Plaza) i Adam, što se ispostavlja kao loša ideja jer Jen svaki gest pažnje od nespretnog Adama doživljava kao napad serijskog ubice na svoj život. Vikendica je takođe predmet neželjene pažnje, jer se oko nje vrzma njuškalo (Weitz), a posećuje je i mladi bračni par Joshyjevih prijatelja (mumblecore autor Joe Swanberg sa ženom i detetom) koji je potpuno krivo protumačio tip vikend-zabave, kao i roditelji Joshyjeve pokojne verenice (Reiser, Edelstein) koji baš i ne veruju u zvaničnu verziju događaja...
E, sad, film o društvu koje na vikend otišlo sa različitim željama da na kraju niko nije dobio ono što je hteo deluje kao nešto što po definiciji ne ide nikamo. Ali u takvim filmovima, fora je put, a ne destinacija. Tim putem se ispituje tugovanje, muško prijateljstvo, drugarstvo, oporavak i zapravo presija na preživelog, kao i (ne)zrelost i (ne)snađenost današnjih tridesetogodišnjaka. Za razliku od Life after Beth, Beana ovde slične teme rešava stilski ispravno, glatko i sa lakoćom, bez razmišljanja je li to što gledamo uopšte smešno, kada je već apsurdno. Nije uvek i ne mora biti, dokle god je hemija i grupna dinamika ekipe prisutna makar u njenom centralnom delu.
Tome dosta doprinosi improvizacijski pristup usled poznanstva / drugarstva glumaca međusobno i sa autorom filma, kao i snimanje hronološkim redosledom na vrlo ograničenom broju lokacija, što je i inače karakteristika mumblecore kinematografije. Oni su svi sarađivali na scenariju i dijalozima, a poznaju se duže vremena, drugari su ili su radili zajedno na televiziji i/ili u indie/mumblecore filmovima. Tu posebno treba istaći vrlo veštu izvedbu uloga Adama od strane filmskog autora (i tek povremeno glumca) Alexa Rossa Perryja koji svom liku pristupa sa hrabrošću, ali i sa dovoljno mere plešući na granici karikature, ali je nikad ne prelazeći, kao i pametno, odmereno ubacivanje ženskog prisustva u dominantno muško okruženje kroz lik Jody, što Jenny Slate igra sa nepovratnom lakoćom.
Problem tog drugarskog pristupa je, međutim, lagana inflacija poznatih glumačkih imena u ulogama koje im ne ostavljaju dovoljno prostora da se pokažu u punoj snazi. Očekivano, rediteljeva devojka Aubrey Plaza je tu, ali suviše kratko da bi zaista opravdala svoje prisustvo imajući u vidu njenu galopirajuću karijeru. Šta tek reći onda za Alison Brie, vrlo verziranu komičarku sa savršenim osećajem za tempo koja je ovde prisutna samo u jednoj jedinoj sceni koja ne može biti dalje od komedije i njenog glavnog talenta.
Čini se da postoji problem i sa naslovnim likom koji jednostavno nije ni dovoljno zanimljiv ni prisutan da bi nosio ceo film. Istina, Joshy je pasivan, ali za to postoji dobar razlog. On je primalac tuđe pomoći (barem u pokušaju) i više je u funkciji objekta nego subjekta filma. Njegovi drugari sve to rade za njega onako kako znaju i umeju, ograničeno svojom perspektivom, nemogućnošću da se stave u njegovu kožu i da zapravo vide dalje od svojih nesavršenih života. Droga i kurve su tu slaba uteha.