2016.
režija: Billy O’Brien
scenario: Billy O’Brien, Christopher Hyde (po romanu Dana Wellsa)
uloge: Max Records, Christopher Lloyd, Laura Fraser, Karl Geary, Lucy Lawton
Šta razlikuje serijskog ubicu u nastajanju od običnog nepopularnog i neshvaćenog tinejdžera u gradiću duboko u američkoj snežnoj provinciji? Istini za volju, John Wayne Cleaver (Records) je više nego malo čudan, fasciniran je serijskim ubicama, apsolutno ne-empatičan i nedruželjubiv, zbog čega je na meti školskih siledžija i pitanje je trenutka kada će im odgovoriti. Možda je to zbog neobičnog odgoja i porodičnog zanata: zajedno sa majkom (Fraser) i tetkom se bavi pogrebničkim poslom. Možda samo skreće pažnju na sebe. U svakom slučaju, terapija kod doktora Neblina (Geary) ne daje očekivane rezultate.
Međutim, to je sve samo “setting” za tinejdžersku detektivsku priču kada se u gradiću počnu dešavati čudna ubistva i sakaćenja koja kao da je počinio natprirodni entitet. John, kao svaki entuzijasta za serijske ubice i mogući serijski ubica u nastajanju koji se drži strogog “dexterovskog” kodeksa, počinje svoju istragu. Ona ga vodi prema starom komšiji Billu (Lloyd) koji nije ni tako nemoćan i bezazlen kakvim se na prvi pogled čini...
Glavni štos nije, kao u većini filmova sa serijskim ubicama, “who done it”, jer već negde na trećini od 100-ak minuta vrlo dobro znamo ko je zlikovac i zašto čini to što čini. Iako je deo napetosti u tome hoće li ga i kako John zaustaviti u tom pohodu, centralna drama se odvija u glavi našeg protagoniste. Sa jedne strane, on mora preživeti u okruženju koje ga ne razume, bilo da je reč o sredini u kojoj se druži sa još jednim “otpadnikom” kako bi imao iluziju normalnosi i gde ne primećuje da je jednoj curi (Lawton) zapao za oko, bilo da je reč o njegovoj neposrednoj familiji koja ne može da se nosi sa njegovim ekscentričnostima i čak ga se plaši. Sa druge, John se bori sam sa sobom, da se ne prepusti impulsima. Sa treće, ni ti impulsi nisu toliko prirođeni koliko naučeni i očekivani jer, pored svega, John možda nije “Dexter” u nastajanju, nego sasvim normalan mladi otpadnik pod pritiskom.
Ono što se može zameriti filmu je neuverljivost i labava konstrukcija koja je tipična za izvorni materijal: “young adult” triler-misteriju o klincu koji se igra detektiva i serijskog ubice. Suviše je tu nedoslednosti. Recimo, zašto se serijski ubica pojavljuje baš u tom određenom trenutku, a ceo život je mirno živeo? Zašto ne “lovi” negde drugde, van grada u kojem ga svi poznaju? Kako je uspeo da održi masku toliko godina, pa čak i usred svog ubilačkog pohoda? Zašto se time aktivno bavi samo suludi momčić, a pasivno (tračevima) celo selo i gde je tu nekakav organ reda, makar lokalna policija?
Billy O’Brien se sa svoje strane snalazi kako najbolje zna, insistirajući na mračnoj i gustoj atmosferi i vizuelnom stilu koji podseća na neka druga vremena. Zrnasta fotografija na 16mm asocira na 70-te, neobični srednjoškolski gubitnik kao protagonista i izbor Christophera Lloyda za ulogu, pa makar i kontra uobičajenog tipa, na 80-te, a moda i muzika na 90-te, iako se u priči, čak na ključnim mestima, pojavljuju dostignuća moderne tehnologije kao što su to GPS uređaji za praćenje i pametni telefoni. Spajajući sve to, O’Brien uspeva da stvori amalgam vanvremenskog “Smalltown, USA” i to ima svoj posebni šmek, što je posebno dostignuće za ovaj irsko-britanski film snimljen sa ne baš impozantnim finansijskim sredstvima sredstvima.
Valja pohvaliti i Maxa Recordsa u ulozi Johna. Ovaj momčić kojeg smo upoznali kao dečaka u Where the Wild Things Are Spikea Jonzea je konačno porastao da bi mogao da odigra jednu profiliranu i pamtljivu ulogu, čije čudaštvo i “geekovština” nije samo kopija i gde se od njega traži osećaj za tajming, naročito u crnohumornim momentima kojih ne manjka. Vođen sigurnom rukom, Records jednostavno briljira. Nadajmo se da će ga to usmeriti putem glumačke versatilnosti i osigurati mu karijeru.