2015.
režija: Jocelyn Moorhouse
scenario: Jocelyn Moorhouse, P.J. Hogan (prema istoimenom romanu Rosalie Ham)
uloge: Kate Winslet, Judy Davis, Liam Hemsworth, Sarah Snook, Hugo Weaving, Kerry Fox, Barry Otto, Shane Jacobson, Shane Bourne, Alison Whyte
Australski humor je odraz australskog duha, težačkog, otresitog i lagano nadrkanog. Ideja vodilja je da su takvi kakvi su, neće se prilagođavati i menjati da bi nam ugodili, a na nama je da ih prihvatimo ili odjebemo. U tom smislu je The Dressmaker, ekranizacija romana Rosalie Ham, mešavina kostimirane (melo)drame, komedije crne kao dno bunara, misterije i trilera osvete, film sa tipično australskim stavom: pomalo na sve strane, lajav i glasan, vizuelno raskošan i neapologetski kičast (za šta treba posebno zahvaliti scenografiji Rogera Forda i kostimima Marion Boyce i Margot Wilson), napunjen galerijom čudaka i malograđana i naprosto takav kakav je. Ako ga prihvatimo, u nekim njegovim delovima se možemo zabaviti, čak i uživati.
Za početak, imamo udicu: Tilly (Winslet), žena svetskog izgleda, se nakon dvadesetak godina izbivanja noćnim autobusom vraća u rodno australsko zabito selo. Godine su 50-te, ceste prašnjave (što okruženju daje i određeni western šmek), a selo spava snom pravednika. Tilline prve reči su: “I’m back, you bastards!” i jasno nam je da su joj susedi, navodno dobri i jednostavni ljudi, učinili nešto nažao u prošlosti i da ona planira osvetu.
Dodatni motiv za povratak je i incident zbog kojeg je ona isterana iz sela, a kojeg se ona ne seća. Navodno, ona je ubila dečaka, sina lokalnog moćnika Pettymana (Bourne), koji ju je zlostavljao u školi. Selo kao selo, pre će gledati da zadovolji interese moćnika, a ne siromašne cure, kopileta koje je odrastalo bez oca i sa neuglednom majkom. I pre incidenta, Tilly je imala problema sa zlobnom učiteljicom (Fox), apotekarom-ženomrscem (Otto) i ostalim “dobrim susedima”. Kada se incident dogodio, nisu pomogle ni simpatije lokalnog policajca (Weaving), a ni prosto odsustvo dokaza. Ko je u zabiti 30-ih godina vodio računa o takvim detaljima?
Prva stanica će biti rodna kuća, sada u raspadnom stanju. Majka Molly (Davis) koja je ostala da živi tu je sad dementna i svadljiva alkoholičarka koja isprva čak i ne prepoznaje kćerku, pa je kad je prepozna osuđuje zajedno sa ostatkom sela, da bi joj posle postala prvi i najverniji saveznik. Međutim, majka tu nije jedima: tu će se naći i siromašan momak, lokalni sportista Teddy (Hemsworth) i pomenuti policajac koji je u međuvremenu razvio fetiš na nošenje ženske odeće. A Tillin talenat i ekspertiza (ona je u međuvremenu postala krojačica visoke mode, i to ni manje ni više nego u Parizu) će joj dobro doći u razrešavanju misterije i izvođenju osvete. Kada se pojavi prva mušterija Trudy (Snook), neugledna cura od koje će ona haljinom načiniti poželjnu udavaču i ženu iz budućeg visokog društva, plan se polako pokreće...
U formi romana je veća sloboda izražavanja kada su takve karakterne studije i studije naravi jedne zajednice u pitanju, pa nije problem imati različite linije radnje koje se kreću različitim intenzitetom. U filmu je to problem koji u konačnici daje utisak neujednačenosti i nereda, ponekad kreativnog, ali češće od toga pomalo iritantnog i zbunjujućeg. Pokušavajući da se drži knjige u integralnom obliku, Jocelyn Moorhouse je u suštini napravila zbrku od filma. Nesumnjivo, povremeno zabavnu, ali prvi i osnovni utisak je pretrpanost. Ideja je bila da se uspostavi ton koji će se kasnije menjati, ali te promene su prečeste da bi bile koherentne, pa na kraju ne znamo šta je The Dressmaker kao film zapravo: melodrama, crna komedija, satira malograđanštine, misterija ili priča o osveti.
Tu čak ne pomaže ni nadahnuta i sjajno kontrolirana gluma. Kate Winslet je tu najmanje iznenađenje, njoj i inače leže uloge lagano čudnih, a opet jakih žena koje su u stanju da uplaše čoveka. Hugo Weaving ima začuđujuće komičnu ulogu sa kojom pleše na ivici karikature koju ipak ne prelazi. Slično se može reći i za Judy Davis u ulozi dementne, ali svejedno lajave majke, dok Sarah Snook pokazuje svoju specijalnost: doziranu transformaciju pod punom glumačkom kontrolom. Glumački ansambl je pojačan i galerijom koloritnih epizodista koji upotpunjuju sliku male, zlodne i zadrte sredine. Jedini koji tu “visi” je Liam Hemsworth. To nije njegova krivica, koliko greška u castingu. Iako se tako na prvi pogled čini, to nije njegova uloga, a razlika u godinama između njega i njegove romantične partnerke je upadljiva i groteskna zbog pretpostavke da su oni “tu negde”, sličnih godina.
Autorica Jocelyn Moorhouse se vratila režiji nakon pauze od 18 godina i nazad u svoju matičnu kinematografiju nakon profesionalnog debija Proof (1991) koji joj je otvorio vrata karijeri u Americi. Usledili su zanimljivi naslovi How to Make an American Quilt (1995) i A Thousand Acres (1997). Iako je pauzirala od režije, Jocelyn Moorhouse je ostala povezana sa filmom kao producentkinja. Ta pauza nije uticala na zanatska i tehnička znanja, ali problem sa The Dressmaker je potpuno druge, koncepcijske prirode i to je šteta.