scenario i režija: Jennifer Kent
uloge: Essie Davis, Noah Wiseman
Nikad nisam shvatao zašto deca dobijaju dvojak tretman. Sa jedne strane, ne kažemo im da je deda umro, nego da je otputovao, da je na nebu i ko zna šta, a sa druge ih traumiramo sa babarogama, zlim vešticama i pesmicama poput Zeko i potočić gde se zec jebeno smrzne na kraju. Nije to usko kulturološka stvar, to licemerje je, čini se, globalno. (Odmah se ograđujem da ne poznajem azijski i afrički folklor, ali to je manje bitno.) Dakle, imamo crtane filmove od Disneya pa nadalje, imamo folklorne pesme i pričice i imamo poprilično gothic knjige namenjene deci, odnosno njihovom možebitnom suočavanju sa strahom od smrti. Imamo prepadnutu decu.
Imamo i horor filmove koji nisu baš za klince, ali klinci (nešto stariji) vole da ih gledaju, valjda jednom kad prerastu strahove iz tih morbidnih uspavanki, pa hrabro zakorače napred. U poslednje vreme baš imamo puno horora i jasno nam je zašto: relativno su jeftini i jednostavni za snimanje i imaju publiku svugde po svetu u svim starosnim grupama i, najvažnije, u hororima (barem onim dobrim) postoji podtekst (najčešće psihološki) koji je bitan barem koliko i pojavni nivo. Imamo uklete kuće, čudovišta, vanzemaljce, psihopate, demone, zombije, vampire i duhove. I imamo njihove žrtve.
Isprva se čini da The Babadook odudara samo svojim stilom i “settingom” od horor štanca kojem smo izloženi. Ideja o čudosvištu iz dečije retro-gothic rimovane “pop-up” slikovnice nije originalna sama po sebi, ali je dovoljno nova i sveža, nepotrošena masovnom eksploatacijom. The Babadook se sjajno poigrava sa vizuelnim horor i fantastičnim klišeima i uspostavlja svoj stil koji umesto CGI-ja nudi animaciju starog kova, sa papirom, crtežom i lutkama. Monstrum se retko vidi u kadru (osim nacrtan u knjizi), i kada se pojavljuje, uglavnom je u senci kao u nekom stripu. “Jump scare” se postiže njegovim glasom i posledicama njegovih akcija.
Međutim, domet ovog filma je veći od običnog simpatičnog monstruma. Usuđujem se reći da je ovo pametniji i bolje posložen film od većine horora koje sam u poslednje vreme gledao, da je možda najbolji i među najstrašnijim hororima poslednjih nekoliko godina.
Amelia (Davis) je samohrana majka koja se još nije oporavila od muževljeve tragične smrti kad ju je vozio u bolnicu na porođaj. Sedam godina posle te traume, ona ima usrani posao u domu za starce i sina Sama (Wiseman), za kojeg bi se politički korektno reklo da ima posebne potrebe. Naime, mali je hiperaktivan, bez ikakvog filtera, frustriran, istraumiran, opsednut je oružjem kućne izrade i monstrumima koji se skrivaju u kući i povremeno agresivan. Takav kakav je, uleće u konstante probleme u školi i sa vršnjacima. Okidač za radnju je knjiga Mr. Babadook, gothic slikovnica koja se tek tako pojavila i čiji monstrum postaje Samova najnovija opsesija.
Ameliji sve to ide na živce, bilo bi logično da Sam polako izađe iz te faze, pa u napadu besa (kad Sam opet nešto temeljno zajebe) knjigu pocepa. Knjiga se vrati neki dan kasnije, zalepljena. Telefon počinje da zvoni, struja da zeza, standardni repertoar. Amelija knjigu spali, ali izgleda da je monstrum već tu...
Ono što je u Babadooku posebno zanimljivo je da mi ne znamo prirodu tog monstruma, niti šta on hoće. Možda je plod Samove mašte i podsvesti, ipak je mali istraumiran odrastanjem bez oca i potencijalnim pritiskom da bude “muško u kući”. Možda je sve to odraz Amelijine traume, jer odgajanje deteta sa posebnim potrebama nije nikakav piknik za ženu koja se još nije izborila sa svojom depresijom. Možda je stvarni, postojeći entitet. Možda je naš trip. Isprva se čini da je vezan za kuću i aktivan noću, ali polako počinje da se aktivira i u toku dana i van kuće. Retko u fizičkoj formi, češće kroz svoje akcije.
Ima tu horor standarda i više nego što treba, od zajebancija sa strujom u mračnoj i jezivoj kući do telekineze. Prepoznaće se tu malo Friedkina, malo Kubricka i ponajviše Polanskog. U prevodu, za razliku od većine modernih horora, likovi su razrađeni, pre svega na emocionalnom planu. Čak i kad se išlo prečicama (recimo Samovo vrištanje koje bi svugde drugde bilo iritantno preko svake mere) to ovde ima svoj cilj. Sam i Amelia su likovi koje možemo sresti na ulici. 
The Babadook je film koji je nastao razradom zapaženog kratkog filma Monster i prvi je film Jennifer Kent, bivše glumice. Za debitantsko dugometražno ostvarenje, neviđeno je zreo, pametno konstruiran, enigmatičan i kompletan. Tome u prilog ide i vizuelni identitet, izbor igre svetlosti i senki za glavno izražajno sredstvo i staromodna animacija.
Gluma dvoje glavnih glumaca je perfektna. Essie Davis liči na mladu Miu Farrow i potpuno je uverljiva kao majka na ivici nervnog sloma. Mali Noah Wiseman je odigrao jednu od najkompleksnijih i najuverljivih dečijih uloga u savremenom filmu. Ostali, sporedni, glumci takođe su na nivou, ali naprosto su manje bitni za priču koja je u osnovi duo-drama između majke i sina. Hajde, i monstruma.
Nije ovo film bez mane, nije ni savršeno upeglan. Ima likova koji se pojavljuju u priči samo da bi iz nje ispali, ima nekoliko započetih, a nedovršenih pod-zapleta. Sve su to manje zamerke. The Babadookje jednostavno odličan horor.