2016.
scenario i režija: Vlado Škafar
uloge: Nataša Tič Ralijan, Vida Rucli, Pierluigi Di Piazza, Gabriella Ferrari
Mamaje četvrti celovečernji film Vlade Škafara. A Vlado Škafar je autor i čovek kojeg je teško opisati, čiji tok misli nije lako uhvatiti, čija svaka reč ima težinu jednog eseja. Škafarovi filmovi su nedvojbeno “arthouse” profila, fokusirani na čiste forme, a često hodaju po liniji između dokumentarnog i fikcije, a to čine na jedan promišljen, osebujan i nimalo izveštačen način tako da se ne mogu tek tako podvesti po “docu-fiction” trend prisutan u poslednje vreme.
Mamaje neformalni nastavak filma Oča (2010) u kojem se Škafar kroz narativni okvir pecaroškog izleta i banalne dijaloge koji polako postaju višesmisleni i filozofski bavio odnosom (to jest deformacijom i nedostatkom istog) između oca i sina koji se ne poznaju najbolje. Ovde imamo drugi par “uloga”, majku i kćerku, ali nam u fokusu nije njihov međusobni odnos koliko njih dve posebno, odnosno njihova različita viđenja iste, zajedničke situacije.
Ono što prvo upada u oči je nedostatak dijaloga. Film počinje u vožnji, bez reči, zatim se seli u kuću, takođe bez reči. Majka (Tič Ralijan) i kćerka (Rucli) ne komuniciraju, čak ni kadar ne dele često, jednostavno egzistiraju jedna pored druge. Prvi dijalog, zapravo više monolog koji ćemo čuti delo je italijanskog sveštenika i terapeuta u komuni za lečenje bolesti zavisnosti. I većina dijaloga koji čujemo dalje kroz film vezan je za komunu, dnevna zaduženja, terapiju muzikom i sudbine nekih od njenih stanovnika.
Ti dokumentarni delovi čine čuda za kontekst situacije, pošto iz usta kćeri ili majke nećemo ništa saznati. A stvar je u tome da je kćerka ovisnica i da ju je majka odvela u komunu, ali narativni okvir je ionako manje bitan. Ono što je važno je iskustvo, filmsko, gledalačko i glumačko, i obe žene imaju vrlo kompleksan zadatak da bez dijaloga, čak i bez očite i naivne mimike kao kod starih nemih filmova, dočaraju težinu situacije u kojoj su se našle. Škafar im za to ostavlja dosta prostora i nudi im jedino lagano vođenje.
Škafar otvoreno kaže kako je radio bez scenarija, navodeći najrazličitije autore kao inspiraciju, od samih glumaca u filmu, preko kolega-autora i jedne slovenske pesnikinje, pa do Margite Stefanović. Film zbog toga možda deluje razvedeno i “na sve strane”, ali svejedno uglavnom nije konfuzan.
Škafar nam skoro ceo film do poslednje scene daje iz majčine perspektive, da bi sa kćerkom poentirao tek u poslednjoj sceni pred odjavnu špicu. Mama je iskustvo, Mama je autorski komentar, Mama je meditacija o samoći i zajedništvu, prirodi i ljudima, životu i vežbanju života. U tom smislu, perfekta kamera Jovana Brdara postaje treći, ako ne i prvi akter filma. Sami ti pejzaži su dovoljan razlog za gledanje. Ostalo je već stvar ličnih preferencija.