2016.
scenario i režija: Mickey Keating
uloge: Ashley Bell, Pat Healy, James Landry Hebert, Michael Villar, Bob Bancroft, Larry Fessenden, Alan Ruck
Unutrašnjost Kalifornije, kasne 70-te. Dvojica već na prvi pogled jasno nesposobnih kriminalaca beže sa mesta zločina. Opljačkali su malu lokalnu banku. Jedan od njih, onaj debeli (Villar) je i ranjen, drugi, kicoš (Hebert), ga uverava da će sve biti u redu. Dobar vic. Debeli umire na suncu, ali iznenađenje nas tek čeka: ova dvojica mudraca su na izlasku otela devojku i zbuksala je u prtljažnik. Zaista džentlmenski.
Kroz seriju flashback scena se upoznajemo sa to troje nesrećno spojenih likova, te otkrivamo motivacije otkud oni u banci tog dana. Pljačkaši nisu samo pljačkaši, to bi bilo prejednostavno i preprofesionalno, kicoš, Scorpion Joe mu je zatvorsko ime, ima ideju da bi bio narodni tribun, pa uz lovu krade i spisak dugovanja ne bi li ga podelio narodu. Devojka Vivian (Bell) ima, opet, sasvim lične motive za posetu banci: njen stari otac će izgubiti farmu za koju ga je prodavac izvarao, a ona je jedina koja ga može spasiti ako uspe da dobije kredit od lokalne banke.
Čini se da je otmica najgore što joj se moglo dogoditi i da će se namučiti sa razbojnikom-amaterom kakav je Joe. Međutim, kada njih dvoje zalutaju na pustinjski put i Joe pogine, njoj ne dolazi spasenje. Naprotiv, čeka je pakao sa poremećenim ratnim veteranom i snajperistom koji na svom velikom posedu voli da lovi ljude. Kad te neće, onda te baš neće...
Mickey Keating je hiperaktivni autor žanrovskih filmova od kojih svi više ili manje deluju kao posvete drugim autorima i blenderi različitih uticaja. Samo prošle godine izbacio je dva naslova, od kojih je Darling čak pobrao vrlo dobre kritike, a do kraja tekuće godine se očekuje još jedan naslov. Keating bez svake sumnje ume da složi film sa malo sredstava i sa osebujnim njuškama, često istima u više filmova, iako ne nužno poznatim glumcima, čak da privuče face poput Fessendena za kakvu koloritnu epizodicu.
Ovde su na tapetu Wes Craven via Alexadre Aja (The Hills Have Eyes, remake više nego original), Tarantino (Reservoir Dogs) i Peckinpah (od nasilnih klasika pa do paranoidnog The Osterman Weekend) i kao posveta, film radi savršeno. Vizualno je izuzetno promišljen, upeglan, čak lep i atraktivan poput filmova iz 70-ih godina, filtriran i okupan pustinjskim suncem.
Sa “žanrovskim blenderom” nismo takve sreće. Jednom kad brbljiva “tarantinovština” s početka ustupi mesto klasičnom hororu preživljavanja, film polako odlazi do vraga. Keating uspeva da održi kakvu-takvu tenziju, čak možemo osetiti simpatije za našu junakinju jer je relativno detaljno napisana i nije svedena bilo na “scream queen”, bilo na “final girl” kliše, nego znamo da je borac i zašto je borac, a trenuci slabosti dolaze zbog šoka. Međutim, šta nam na koncu sprema: generičkog psihopatu s puškom i elaboriranim zamkama i političkim bulažnjenjem preko zvučnika. Da, Pat Healy ga igra sasvim solidno, ali to nije poenta. Jednom kad se žanrovski ustali i utopi u konvencijama poput “shaky-cama” i generalno slabo osvetljenih prizorišt, Carnage Park vrlo brzo gubi na svojoj atraktivnosti.