kritika originalno objavljena na FAK-u
![]()
2015.
režija: Mauro Herce
scenario: Mauro Herce, Manuel Munoz Rivas
Ako uzimam sebe za primer, čovek je kopnena životinja. Možemo biti fascinirani morem kao što možemo biti fascinirani kosmosom, ali te dve sredine ne možemo potčiniti svojoj vlasti, ma koliko se trudili. Nije tu stvar samo ograničenosti našeg znanja, more istražujemo od samih početaka civilizacije, možda i pre toga, možda i znamo koja je najdublja tačka i da tamo svetlost ne dolazi, možda možemo tamo da se spustimo podmornicom i izmerimo pritisak na tom mestu, ali zaboravljamo jednu stvar. To je sila prirode pred kojom smo nemoćni.
Tehnologija tu samo malo pomaže. Poznajem ljude koje plove i one koji rade na naftnim platformama. Te strukture, ta naša kratkotrajna invazija u prirodni poredak i pokušaj da mu se nametnemo može biti samo privremenog karaktera. Ti kavezi koji nam omogućavaju da uopšte postojimo na tom mestu i ulivaju nam kakav-takav osećaj sigurnosti za tren oka mogu postati naši grobovi. Dovoljno je samo da jedna stvar pođe po zlu i da se otrgne kontroli. To utiče na psihu, hteli mi to da priznamo ili ne. Čak i da sve prođe po planu, taj stepen izolacije i ograničenosti kretanja naprosto nije prirodan. Zato pomorci dobro zarađuju.
Dead Slow Ahead, autorski prvenac direktora fotografije Maura Hercea, dokumentarni je film koji prati ukleto putovanje teretnog broda Fair Lady, ali ni u kom slučaju nije surova faktografija snimljena skrivenim kamerama o ljudima na poslu, tehničkim detaljima, vanjskim uticajima i ritualima preživljavanja na naizgled širokom, a zapravo skučenom prostoru. Premda, tako počinje, sa kakofoničnom zvučnom shemom sastavljenom od huka mašina i valova, prodornih signala radara koji “pinga” i mumljavo-šuškavih komandi koje čujemo preko razglasa. Posada obavlja svoje zadatke i čini se da sve ide po planu, mada je komunikacija minimalna, a atmosfera gusta i napeta, kao da se nešto sprema.
To što se sprema je “samo” obično nevreme, prvo viđeno iz daljine kao sistem uragana sa dva centra. Neće vetar i valovi potopiti brod, jer u suprotnom ne bi bilo ni filma, ali će svakako ostaviti posledice. Voda je ušla u prostor za teret i preti mu uništenje, brodskoj kompaniji gubitak a posadi ugroza egzistencije. Štetu treba sanirati u najkraćem roku i efektno, u svega nekoliko dugih i odmerenih kadrova vidimo suštinu ovog filma: koliko je čovek mali ne samo prema prirodi nego i prema toj konstrukciji koju je sam napravio. Metafora kapitalizma? Možda, čak verovatno, ali ne naročito bitno.
Upravo na tom mestu Herce počinje da se poigrava sa psihologijom i našom percepcijom, putovanje Fair Lady postaje distopijski tehnološki horor, a ugođaj skreće kad nadrealnom, iracionalnom, visceralnom. Ona sigurnost i pouzdanost, jasnost i svedenost s početka sada se čine tako daleko. Jednostavno, izbačena nam je tačka oslonca i izgubili smo orijentaciju. Čini se, Fair Lady isto tako. Ako i nije pitanje preživljavanja, bilo kakva ugoda je onemogućena. Na osnovu komadića informacija, poput karaoke žurke za posadu, njihovih razgovora sa porodicama i usputne informacije o crkavanju radio-veze jasno nam je da im je sudbina neizvesna.
Nekako pamtim i informaciju da su skrenuli s kursa i da plove naslepo, ali to neće pokrenuti onu klasičnu hollywoodsku dramaturgiju preživljavanja. Jasno nam je da im to nije prvi put i da su oni na neizvesnost navikli, da se, kada su na poslu, s njom bude i s njom ležu. Međutim, to nikako nije prijatan osećaj i pitanje je koliko će još dugo moći obavljati taj posao bez dalekosežnih posledica.
Za kraj, evo i ideje. Sve i da ih nevreme nije pogodilo i da su svi instrumenti u redu, cenim da bi slika tog putovanja izgledala prilično slično. Taj stepen izolacije naprosto nije prirodan i utiče na psihu. Zato je Dead Slow Ahead tako dobar i univerzalan film. Mauro Herce uspeva da bez ikakvog komentara pokaže kako nešto što percipiramo kao nadrealno nekome postaje realno i svakodnevno i kako su granice između ta dva zapravo dosta mutne. Apsolutna preporuka.