2015.
režija: Woo-Chan Hong
uloge: Seong-woo Bae, Eui-sung Kim, Ah-sung Ko, Sung-woong Park, Hyuon-kuong Ryoo, Soo-hyun Son
Evo zezalice: pokušam da ulovim uvrnuti mjuzikl Johnnieja Toa, a završim sa korejskim trilerom istog naziva. Doduše, jedan u engleskom prevodu ima član, a drugi ne, ali šta ima veze. Uostalom, Woo-Chan Hong je napisao scenarije za filmove Hong-jin Na, The Chaser(2008) i The Yellow Sea (2011). Zašto onda ne okušati sreću, pa makar naslepo?
I Hong nas dobija na foru, odnosno na udicu, i to dobru. Poslovni čovek Byeong-gook Kim (Bae) se vraća kući i sve deluje idilično ili makar prijatno: posvećena žena, majka i zahvalni sin. Ali nastavak scene je sve samo ne idiličan: vidimo gospodina sa čekićem u rukama, nakon toga slušamo krike i vidimo krv kako se rasprskava. Zašto bi jedan ugledan gospodin i poslovni čovek potamanio svoju familiju na tako krvav način?
Sledi policijska istraga koju vodi detektiv Jong-hoon (Park) i koja vodi prema firmi u kojoj je gospodin Kim radio. Ne samo da je logično da se istraži radno mesto čoveka koji je tamo provodio mnogo vremena pre nego što je počinio zločin, nego je i sam gospodin Kim ušao u firmu (viđen je na sigurnosnim kamerama), ali iz nje izašao.
I tu sad priča odlazi u dva pravca i postaje zanimljiva. Sa jedne strane je policijska istraga i lanac ćutanja u firmi naređen ne samo od strane glavnog šefa (Kim), nego i od njegovih nadređenih. Sa druge strane, korporativna kultura deluje rigidno, a odnosi među zaposlenima su otrovni. Ključna ličnost u filmu postaje stažistica s dna lanca ishrane, radišna, ali patološki povučena i jedva komunikativna Mi-rye Lee (Ko). Datektivi su zapravo jedini koji je tretiraju kao ljudsko biće, dok su u kompaniji spremni da je preskoče za unapređenje. Lee se javno divila Kimovoj radnoj etici i to ne krije ni pred policijom, ali to nije čak ni najzanimljivija stvar oko nje...
Dakle, ubica Kim se krije u zgradi firme, ubistva se iz privatne sele u kompanijsku sferu (kolege počinju da ginu na elaborirane, ali zato krvave načine), a istraga se vrti u krug. Pravi triler se, međutim, odvija u odnosima zaposlenih, sa samovoljnim šefom, šefovima odseka i zaposlenicima, a svi osim nesnađene gospođice Lee kao da žive za spletke, podmetačine i iživljavanja. Kapitalizam, šta ćete, naročito korejski...
I eto nas u problemu sa filmom... On ima tu navlakušu na početku i kako se nastavlja, ne deluje kao tek još jedno žanrovsko delce za brzu konzumaciju, već kao da tu neko zaista ima nešto za reći. Na primer, o surovom orijentalnom “tigrovskom” kapitalizmu i njegovim posledicama na pojedince i na zajednicu. Ili o korporativnoj kulturi gde se svaka etika osim radne smatra štetnom i ograničavajućom. Ili makar o poziciji ljudi koji jednostavno nisu rođeni da plivaju sa ajkulama, pa postaju njihov plen ili odgovore još žešće i potpuno patološki.
Naravno, sve je to vešto režirano sa osećajem, atraktivno snimljeno, znalački inscenirano i montirano da su pojedine scene čista poezija (što je jača strana korejske kinematografije), a čak ni gluma nije loša. U filmu vidimo glumce iz prvog ešalona korejskog filma, doduše sa dosta tipskim likovima koje igraju, ali uspevaju da pogode prave emocije, čak i da nam izazovu određenu mučninu dok ih gledamo.
Problem nastaje na kraju i preti da sruši celi utisak o filmu. Krajevi su za film i inače neobično važni, a filmove koji svoj kraj zaseru percipiramo kao razočarnja veća nego u slučaju od početka loših filmova. Naime, Hong je mogao da krene u nebrojeno pravaca ili da se drži detektivskog, neo-noir štiha obojenog nasiljem, verbalnim i fizičkim, ili je mogao da se više fokusira na kontekst kompanije, ali se umesto toga odlučio za skretanje ka vodama klasičnog “slashera”. To, da se ne lažemo, na par momenata sjajno izgleda, ali je u suštini šuplje i odaje utisak “štake” i lenjosti u pisanju. A oni ubačeni natprirodni elementi su čist višak i čak vređaju gledaočevu inteligenciju. Srećom, to je samo poslednjih 20-ak minuta filma, dok je ostalih 100-ak vredno pažnje. Znate za ono sa kravom koja da mnogo mleka, a onda prevrne kantu? Officeostavlja takav utisak.