kritika originalno objavljena na Monitoru
![]()
![]()
![]()
![]()
2016.
režija: Jake Szymanski
scenario: Andrew Jay Cohen, Brendan O'Brien
uloge: Zac Efron, Adam Devine, Anna Kendrick, Aubrey Plaza, Stephen Root, Stephanie Faracy, Sugar Lyn Beard, Sam Richardson, Alice Wetterlund, Lavell Crawford, Mary Holland
Nešto očito ne štima sa američkim sistemom cenzorskih rejtinga, odnosno sa njihovom implementacijom. Moj problem nije dušebrižničke prirode, pa neću ni ulaziti u raspravu o nasilju na ekranu koje je dostupno i klincima (i neka je, akcije su zabavna stvar), nego logičke. Po sistemu rejtinga koji filtrira samo pojavne i formalne stvari poput jezika i slike, osoba mlađa od 17 godina sme pogledati filozofsku dramu koju verovatno neće razumeti, ali ne i nešto što prikazuje cigarete, krv, alkohol, drogu, gola tela, seks ili sadrži makar priču o tim stvarima. I eto nas u logičkom problemu jer bi sve te stvari, barem kada je o komedijama reč, mogle biti zabavne samo tinejdžerima. Osobe starije od toga bi u teoriji morale imati evoluiraniji smisao za humor...
Eto nas, dakle, na teritoriji komedija sa cenzorskom oznakom R. Komedija “za odrasle” koje po svojoj formi i sadržini same nisu odrasle i zapravo potcenjuju svoju potencijalnu publiku trudeći se da je nasmeju gegovima, gadostima, prostačenjem, kalkulantskom političkom nekorektnošću, transferom blama i, što je najgore, ponavljanjem svega toga u nedogled. Iskreno, od čistokrvne savremene hollywoodske komedije i ne očekujemo da ima koherentnu i razrađenu priču, precizan i pronicljiv scenario, čak ni profilirane, realistične likove, tako nešto možda uspemo dobiti u indie ili mumblecore varijanti, ali dokle više sa istim nesmešnim štosevima i usiljenošću? Jedini opipljivi rezultat toga je da smo svi napravljeni na majmune: scenaristi koji to štancaju, reditelji koji sve to moraju spakovati u polu-koherentnu celinu, glumci koji se blamiraju pred kamerama za honorar (ma koliko impresivna cifra to bila) i na kraju mi, gledaoci kao krajnji konzumenti.
Kako bih vam rekao, zeznuo sam se. Ne gledam trailere, pa sam se povodio za kratkim opisom i imenima glumaca, a naročito glumica koja ipak nešto znače. Anna Kendrick često uspeva da izvuče maksimum iz svoje smotano-slatkaste javne persone i nije tako retka pojava u indie i mumblecore filmovima. Aubrey Plaza ima ogroman komičarski talenat i tajming (posebno vidljiv u kraćim televizijskim formama), kao i hrabrost da ode korak dalje od očekivanog i “pristojnog”, što ume biti plus u pravim rukama. Zac Efron je jači u dramskoj igri kada se usudi da prihvati takvu ulogu (što nije često slučaj), dok mi je Adam Devine jednostavno prolazio ispod radara, premda sam na njega naletao i u pristojnim filmovima.
Uostalom, leto je umrtvljena sezona za zahtevniji filmski sadržaj (naravno, ako niste te sreće da ste se domogli nekog festivala), repertoari su krcati franšiznim nastavcima i filmovima za decu, pa zašto se ne kockati sa komedijom... Možda padne neki smeh i možda se kroz tu rutinu povuče kakva relevantna poenta o današnjem svetu. Međutim, kako se sve svodi na marketing, tako i o filmovima treba čitati i “sitna slova”. Istina, zbog lošeg filma nećete zaglaviti sa kreditom u francima, ali zašto biste trošili vreme na njih?
Premisa je krajnje jednostavna: dvojica naslovne braće (Devine i Efron) imaju običaj da svojim ludačkim ponašanjem zeznu svako familijarno okupljanje. Njihova mlađa sestra se sada udaje i roditelji su im dali ultimatum da na venčanje dovedu dve pristojne cure koje će ih držati u redu. E, da, venčanje je na Havajima... Burazeri će u tu svrhu dati oglas na Craigslist (film je prepun “product placementa”, što je još jedna hollywoodska tendencija koja svakom normalnom gledatelju ide na živce) i, naravno, javiće im se gomila lujki u potrazi za besplatnim odmorom, a među njima najnormalnije ispadaju Tatiana (Plaza) i Alice (Kendrick) koje su bazično ženske varijante njih dvojice: žurerke bez perspektive u životu.
Sad, venčanje kao venčanje: familija, među kojima je i jedna kompetitivna lezbejka (kad smo već kod političke nekorektnosti), prijatelji, lagano uštogljeni mladoženja, mlada koja šizi, kuma koja šizi još više, elaborirani dekor, proba večere i sve što već ide. I naravno sve odlazi u vražju mater na najpredvidljiviji mogući način, pa će tu biti gegova, nezgoda, seksualno intoniranih šala i uzbuđeni muškarci će govoriti piskavim glasovima jer neko očito misli da je to još uvek smešno.
I ta autorska lenjost obeležava film: iako jedna dobra šala vredi više nego milion loših, autori nijednu jedinu nisu izgradili, čak nisu niti pokušali, pa film od 100 minuta pune glupiranjima i neumesnim provokacijama. Nerealno je očekivati da svaka šala pogodi metu, ali da nijedna ne pogodi je već impresivno loš rezultat.
Rekao bih šteta glumaca, ali oni su to blamiranje naplatili i u njemu svojevoljno učestvovali. Anna Kendrick i Zac Efron kao jedan par pokazuju u pojedinim scenama zrnce životnosti svojih likova, ali takvih scena je malo. Umesto toga, on se vozi na tipu lika uspostavljenom sa Neighbors filmovima, a ona se trudi da ne karikira previše, pa ne dolazi do izražaja. Drugi par koji čine Adam Devine i Aubrey Plaza je zarobljen sa još karikaturalnijim i neuverljivije napisanim likovima. On vrišti, pišti i afektira nadajući se najboljem rezultatu, a ona fura imitaciju Amy Winehouse za siromašne (glede cuganja i prostačenja, ne i glasa) kao opciju da koliko-toliko izvuče prokleto očajni scenario.
Ne treba potcenjivati jednostavnost premise, pa ni tipskost likova. Veštiji scenaristi i reditelji bi se sa tim tipovima poigravali, razradili dijalog i okrenuli ga na milion jednu od nebrojeno strana. Teme su već tu, familija, odgovornost, produženo detinjstvo, prisilno odrastanje, imperativ uspeha i odgoj koji propagira da je dozvoljeno sanjati, ali ne upozorava na posledice. Zapravo bilo šta što tišti milenijumsku generaciju, njihove roditelje i prijatelje. Ali za to treba poraditi na likovima i dijalozima i treba imati ideju šta reći. Lakše je sa inflacijom jeftinih šala, površnim filmskim referencama (naravno da se pominju i Hangover i Wedding Crashers) i nazovi-seksom koji više ni ne provocira. Producenti su se već namirili sa reklamama za najrazličitije proizvode u filmu, a kod publike - ako prođe. Jedno je jasno: svaka roba nađe svog kupca, ali plašim se da sam se našao među kupcima koji nisu našli svoju robu...