2016.
scenario i režija: Mark Elijah Rosenberg
uloge: Mark Strong, Luke Wilson, Sanaa Lathan
Ako postoji nešto što nas fascinira, onda je to svemir. Zato što je ogroman, odnosno beskonačan. Zato što je nasilan i bespoštedan. Zato što je malo reći da je naše znanje o njemu ograničeno i samo teorijsko, ono je zapravo neznatno i često potpuno neproverljivo. Zato što ga se, u krajnjoj liniji plašimo kao nepoznatog.
Zato želimo da ga osvojimo. Da budemo prvi negde, na Mesecu, na Marsu, van Zemlje koju smo toliko upoznali i koja nas ograničava. Da zgrabimo najviše. Zato pišemo pesme i romane, zato snimamo filmove o svemiru, od kičastih svemirskih opera preko kojih na svemir projektujemo ljudska, zemaljska iskustva, pa do komornih i mono-drama koje ispituju našu psihu u neposrednom kontaktu sa nepoznatim. Neke stvari nikad ne ostare...
Approaching the Unknown je te komorne, psihološke i filozofske sorte, ali zaista nemojte očekivati neku dubinu i spoznaju. Razlog tome je jednostavan: u poslednje vreme imamo zasićenje filmovima o nama u svemiru prepuštenima samima sebi, svome egu i svojim sposobnostima (Interstellar, Gravity, The Martian, Moon, Europa Report) i Approaching the Unknown od svih njih ponešto pozajmljuje, ali ostaje ravan i derivativan.
Kapetan Stanaforth (Strong) će biti prvi čovek na Marsu. U razmaku od nekoliko nedelja (putovanje traje 9 meseci), za njim je poslata Emily Maddox (Lathan). Njih dvoje će pripremiti teren za prvu ljudsku koloniju na “crvenoj planeti” sa proređenom atmosferom. Zašto su poslati pojedinačno i u malom razmaku, ne može nam objasniti ni kontrolor misije na Zemlji Skinny (Wilson).
Znamo samo da je sve Stanaforthova zamisao: on poznaje svaki šraf na svemirskom brodu i dizajnirao je reaktor koji izvlači vodu iz peska, kamena i prašine i već ga je testirao u pustinji. Ideja tog reaktora je da prvo izvuče elemente, kiseonik i vodonik, pa ih onda spoji u pijaću vodu. Mogao bih se setiti nekoliko objašnjenja zašto je to “bull”, ali recimo da prihvatimo to. Opet, zašto se ide na Mars pre testiranja istog recimo na Mesecu mi nije jasno, naročito ako uzmemo u obzir sa koliko budžetskih ograničenja se susreću svemirske agencije. Ali da prihvatimo i to kao premisu, jer je nužno da je Stanaforth sam na svom putu, naoružan znanjem i čeličnom voljom i opsednut raznim mislima, naročito kako put odmiče.
To je svakako šlagvort za filozofiju i naklapanje, ređe kroz debatu u dijalogu sa koleginicom koja ga sledi u drugom brodu i arhetipski opreznim kontrolorom, a češće u naratorskim monolozima. Prava je šteta što sve to ostaje u sferi naklapanja i gotovo nikad ne dođe do nivoa filozofije. Očiti su uticaji Solarisa i 2001: A Space Odyssey, čak i ambicija i samouverenost da se ti uzori dostignu, ali Rosenberg jednostavno nije autor sa dovoljnim iskustvom, ali ni talentom za takav podvig. U tom smislu, Approaching the Unknown deluje kao “second hand” roba.
Svaka čast Marku Strongu, on je odličan glumac sposoban za različite transformacije, i činilo se kao dobra ideja pustiti ga samog na ekranu da pokaže šta ume, ali solo-igra nije njegov “forte”, a za to nema čak ni prikladnog lika, Stanaforth deluje suviše metodično i dosadno, pa se to prenosi i na putovanje, ma šta se na njemu dešavalo, a ne dešava se mnogo toga. Stvar je dramaturgije: Gravity se oslanjao na iznenadne katastrofe, The Martianna komične “ho-ruk” momente, Moon na improvizaciju, Europa Report na grupnu dinamiku, a Interstellar se ionako izgubio putem. Approaching the Unknown kao da pokušava da mazne pomalo od svakog, a da se to ne primeti, pa ostaje nedorečen i mlak. Naprosto, fali drame, unutrašnje i spoljašnje.
No dobro, sve je to oprostivo ako je barem vizuelno impozantan. Ali nije ni to: budžet je bio neznatan, pa tako imamo radnju ograničenu na studijsku kreaciju svemirskog broda i nekoliko podnošljivih CGI kadrova svemira. To je to. Nema čak ni igrarija sa gravitacijom.
I poslednja mogućnost da opravdam njegovo postojanje je potrošena... Nema smisla...