2016.
režija: Aaron Kaufman
scenario: Jerry Stahl, Aaron Kaufman, Guy Busick, Jason Zumwalt
uloge: Pierce Brosnan, Danny Masterson, Justin Chatwin, Ashley Greene, Nick Thune, Alexis Knapp, Chris Geere, Bar Paly, Alison Lohman
Šta sve možeš kad si veliki glumac? Možeš se, recimo, pojaviti u ukupno tri scene u filmu, a da tvoja faca zauzme centralni deo postera i da tvoje ime bude prvo na spisku. A ti ćeš, glumčino moja, dobro znati i nama manje naivnima dati do znanja zašto si se uopšte pojavio u nekom takvom sranju nedostojnom tvog imena i talenta. Tu su uvek mesnati, zapravo više šunkasti (od engleskog izraza “ham” - propali glumac) monolozi, dakle prilika za kvalitetnu zajebanciju, i na kraju svotica na bankovnom računu. Nadam se da ti ta svota ne spasava život, jer bi to značilo da te bivše žene i menadžeri potkradaju, nego da je zajebancija presudna.
Zezam se ja malo, ali to nije ništa u poređenju sa tim kako je mene zeznuo celokupni glumački, kreativni i producentski tim na čelu sa rediteljem debitantom Aaronom Kaufmanom. Hajde i to sa prvopotpisivanjem Piercea Brosnana kojeg ima u tri scene, premda film tek tada živne, pa su one nekako i “highlight”. Hajde i špica sa fetišističkim latex kostimom koja zajedno sa naslovom upućuje na film sa seksualnom tematikom. Nego, otkud mu ideja da nas drži u neizvesnosti ko je protagonista filma, nevezano za potpisivanje...
Prvo upoznajemo Neila (Danny Masterson, najzanimljiviji član That 70's Show postave, vidljivo omatorio) koji je tehnološki novobogataš i logično šupak. Upoznajemo ga u sceni gde on sklapa važan posao sve zajebavajući potencijalne partnere i arogantno se igrajući sa modelom helikoptera. Misli su mu drugde, on planira vikend sa ortacima u svojoj novoj vili na ekskluzivnom turističko-bogataškom otoku pa nema vremena da se bakće sa biznis-trivijalijama. To za njega uglavnom radi njegova hladna i zategnuta asistentkinja / povremena devojka Theresa (Ashley Greene, zamislite Annu Kendrick, samo bez talenta), takođe pozvana na vikend.
Ostatak bande su jednako buđavi likovi. Tu su Englez Vick (Chris Geere, ta njuška mi je poznata iz nekog televizijskog sitcoma) i njegova devojka – nimfomanka (Paly), zatim Ben (Nick Thune, isto semi-poznata komičarska njuška) kojeg zezaju da je siromašan zato što ima fiksnu platu koja čak nije ni šestocifrena i još jedna cura, Joey (Knapp) koja ima, ne kapiram zašto, etiketu ružnjikave cure u ekipi, ono kao riba-ortak. A u vili ih čeka Jason (Chatwin) kojeg čak i oni smatraju šupkom, pa vi vidite...
Elem, njihov prvi izlazak je u šatro ekskluzivni seksualizirano-fetišizirani klub u koji se ulazi tako što se na tebe i ekipu zaustave ogromne, lažne neonske oči. A unutra bahanalije i ljudi u maskama, kao u jeftinoj kopiji Eyes Wide Shuti svi se ponašaju kao da su na drogama, nekim novim i kvalitetnim. Pajseri bogataški logično požele malo toga i baš zgodno, Jason biva izabran i pozvan od strane čoveka-vraga-kurca-kurtona u latex odelu na razgovor sa Gazdom. Bez zezanja, Brosnanov lik je potpisan samo kao The Man, citira filozofe i mudruje, što baš i nisu zaželjene osobine za jednog dilera i vlasnika otmenijeg kupleraja.
Radi se tu o sasvim novoj drogi kod koje nema fizičke ovisnosti i nezgodnog spuštanja, koja ne daje samo “high”, nego briše inhibicije i čini da se čovek oseća kao kralj sveta i ponaša se onako kako želi, odnosno u skladu sa svojim nagonima. (Eto naslova!) Međutim, postoji jedno pravilo: dozvoljeno je uzeti jednu ampulu. Ne u toku večeri, nego u životu.
Sad, ostatak bogatih pajsera se majmunski uradi, jebe pred publikom i šta sve ne, a Jason ništa. Ni prvi, ni drugi, ni treći put. Međutim, kako se oni rade, osećaj je sve manje kraljevski, a ne brišu se samo inhibicije, nego i osećaj za moral i ispravno. To u prevodu znači da ih preuzimaju atavističke želje za čime god: seksom, hranom, kontrolom, strahopoštovanjem, dominacijom. I to nije ograničeno na jednu ekipu, nego se proširilo po celom otoku. Sumrak civilizacije, anarhija, uništenje... A jedino Jason ostaje pribran, izrasta u protagonistu filma i pokušava da spasi šta se spasiti da, od ekipe, a i od celog sveta kakvog poznajemo.
Urgepokušava da bude “lean and mean” triler sa dubokim konotacijama. Sad, “lean” nije, previše je tu sranja i gluposti, masovki plesanja na glupu elektronsku muziku i jedenja kolača u slow-motionu, ljudi-kurtona i ostalih nepotrebnih detalja, a premalo nekakvog opipljivog seksa ili provoda. Nije ni “mean”, ako se pod “mean” ne podrazumeva bezmudaška i ne naročito potrebna polu-eksplicitnost u prikazivanju nasilja. A o dubini tek ne treba trošiti reči.
Ovo je klasična moralistička popujuća plašilica sa dna (produkcijske) kace čija je jedina poenta ispravna koliko je banalna: neograničena sloboda jednog ograničava slobodu drugog i te neograničene slobode (od inhibicija, seksualnih, moralnih i inih) svih dovode do sukoba, nasilja i sumraka civilizacije. Ili ako hoćete jednostavnije: čoveku je nasilje prirođeno i jedino ga društvene norme drže pod kontrolom. Međutim, tako trapavo izvedena, sa gomilom nesuptilnih, površnih filmskih i ne-filmskih referenci (pred kraj filma imamo i kamenovanje žene, što nam otprilike govori da se vrlo lako možemo spustiti na nivo talibana), ta poenta ispada smešna, nebulozna, ridikulozna, parodična prema samoj sebi. Dodajmo na to i činjenicu da su likovi koje kroz film pratimo svi do jednog toliko odvratni da im želimo dugu i bolnu smrt i zbog toga se ne osećamo kao loše osobe.
I onda tu je Pierce Brosnan. The Man. Najjača tačka filma. Tri scene u monolozima. Jasno, lik je satanski, na tragu Al Pacinovog u The Devil's Advocate. Kao što Al Pacino tu u svojoj bravuri jede Keanu Reevesa za doručak, tako i Pierce Brosnan ovde proždire Justina Chatwina, uživa u tome i glođe mu kosti. Brosnan u tom društvu toliko odskače da čak u jednom trenutku tera i reditelja Aarona Kaufmana da se malo uozbilji i složi makar jednu “stylish” scenu (onu njegovu srednju, u zalogajnici) koja ne deluje jeftino i glupo. Šteta što će to Kaufman usrati u onoj završnoj rekapitulaciji koja ne samo da pada guzicom u zemlju, nego i pokušava da nam proda “Fire Walk With Me” referencu u kombinaciji slike i monologa. Naravoučenije i jedanaesta zapovest: Ne hvataj se Lyncha, nesrećniče, ako ne znaš šta bi s tim.
Evo nabih već hiljadu reči na film koji je nedvosmisleno loš, užasan čak. Zašto? Pa zato što ga preporučujem za gledanje. Jednima kao primer kako izgleda film kada smislena i intrigantna premisa o svetu bez inhibicija ode u pizdu lepu materinu kada se s njom ne postupa pažljivo i pametno. Drugima kao čistu zabavu: Urge je toliko loš da je vrlo blizu da “obrne pun krug” i pretvori se u pravi dragulj trasha. Ne uspeva, ali je blizu.
Nego, verovali ili ne, Kaufman i armija scenarista su zaista poverovali da će Urge ostaviti trag, pa su zato ostavili dvostruki otvoreni kraj, onaj pre odjavne špice i onaj posle sa Alison Lohman, verovatno se nadajući nastavku. Pusti snovi, ali oni su toliko nesvesni svojih nekvaliteta da im na tome treba čestitati sporim tapšanjem. Ako će im to biti za utehu, svečano obećavam da ću pogledati nastavak, ako ga bude. Kapiram da ga ne bih propustio ni za šta na svetu.