2015.
scenario i režija: Nicolas Charlet, Bruno Lavaine
Malo ko se takvim istraživanjem bavi ozbiljno, ali ću svejedno spremno ustvrditi samo na osnovu fenomenološkog opažanja da pornografija utiče na naše životne i seksualne stavove i praksu mnogo više nego što to shvatamo ili želimo da priznamo. Prosto i jednostavno, ona nam diktira standarde, modne trendove, ukus. Nisam dušebrižnik sa ove ili one strane pa da se bavim dubokim uzrocima zašto se današnji klinci jebu po nemogućim standardima moderne pornografije, niti da se zalažem za bilo kakve zabrane. Svi znamo čemu pornografija služi, pa ko voli neka izvoli u pravcu onoga što voli, u granicama zakona i pristojnog ponašanja, normalno.
Više me zanimaju efemerne stvari, poput genitalnih frizura, veličine grudi kod žena i produkcijskih standarda i trendova u samoj pornografiji. Recimo to ovako: ono što je nekada smatrano poželjnim sada više nije i pored sve raznovrsnosti i dostupnosti ponude. Pornografski materijal koji je nekada palio gledaoce širom sveta sada se smatra komičnim i parodičnim, nekakvom sprdnjom. U današnje vreme lažnog “reality” stila, pornići “sa radnjom” iz 70-ih i 80-ih naprosto deluju naivno, smešno i nimalo sexy, i u nešto izmenjenom obliku žive jedino kao parodija na druge sadržaje.
Tu dolazimo do ključnog pitanja: može li pornografija za koju tačno znamo čemu služi možda dobiti neku drugu, uzvišeniju nameru. Taj svet, ti neonom i reflektorima obasjani gubitnici, ispričali su svoju priču u Boogie Nights Paula Thomasa Andersona i pokazali kako taj svet zapravo izgleda kada ga se gleda iz “žablje perspektive”, sa dna hijerarhije. Boogie Nights je sasvim legitiman, čak odličan film apsolutno vredan pažnje, ali pornografija mu je poslužila samo kao okvir, kao kulisa za priču o usponu i padu.
Međutim, može li se od pravog pornografskog materijala složiti nešto drugo, uzvišenije i univerzalnije od seksualnog uzbuđenja i jeftine zabave? Dvojica francuskih filmaša, komičara i tv-prezentera Nicolas Charlet i Bruno Lavaine su se poslužili svim raspoloživim sredstvima, odnosno montažom i “nahovanjem” kako bi od postojećeg pornografskog stvorili jedan drugačiji film. Setimo se Woody Allena i What's up, Tiger Lilly? i njegove (pre)montaže postojećeg filma kako bi ga okrenuo na satiru i u glavi pomnožimo njegove napore. Nicolas i Bruno su pogledali na hiljade pornića iz 70-ih, 80-ih i 90-ih, izabrali scene iz njih i iz nekih “regularanih” filmova i sve to upakovali u izuzetno trashy i parodičnu “space operu”.
Svetom vlada virus koji ljude nevezano za rasu, pol, godine i seksualnu orijentaciju pretvara u seksualne ovisnike. Ispostavlja se da je neko ukrao Ultra-Sex, matricu koja ljudski libido drži pod kontrolom. Posada svemirskog broda predvođena Captain Cockom kreće na potragu za matricom sa ciljem da spasi ceo ljudski rod.
Priča je složena koherentno i izuzetno je pratljiva, uprkos obilju i raznovrsnosti veoma iščašenog porno-materijala koji Nicolas i Bruno uz puno humora i duhovite komentare kroz sinhronizaciju ubacuju u film. Međutim, štos sa rapidnim ispaljivanjem fora je što one mogu biti zanimljive samo jedno određeno vreme dok ne postanu naporne, a i kod takve “rafalne paljbe” puno njih promašuje metu ili biva izgubljeno u prevodu.
Pa ipak, In Search of the Ultra-Sex nikad nije klasično naporan i nije nimalo dosadan film za svojih sat vremena koliko traje, ako ni zbog čega drugog, onda zbog bizarnosti onoga što vidimo na ekranu. Zaista ne bih otkrivao detalje, ovo je nešto u šta se sami morate uveriti ako imate stomak za takve stvari.
Projekcija u noćnom programu ovogodišnjeg Crossing Europe festivala u Linzu je bila puna do poslednjeg mesta u dvorani. Domaćin i selektor programa je u šali rekao da bi svakom filmu trebalo dodati sintagmu “Ultra-Sex” u naslov i da bi to bio idealan marketinški trik. Ljudi su sa projekcije izlazili veseli, nasmejani, možda malo uzbuđeni. Da, ovo je sjajna zabava.
*Napomena: Film je uvršten u program ovogodišnjeg Grossmann Festivala u Ljutomeru. Navalite!