2016.
scenario i režija: Brian DeCubellis (prema romanu Manhattan NocturneColina Harrisona)
uloge: Adrien Brody, Yvonne Strahovski, Jennifer Beals, Campbell Scott, Steven Berkoff, Linda Lavine
Roman Manhattan Nocturne Colina Harrisona izašao je 1996. godine. Iste godine izašao je i Lummetov procesni triler Night Falls on Manhattan. Čudna podudarnost, lokacija i doba dana, ništa više od toga. Reditelj video-spotova Brian DeCubellis je navodno još 1999. godine krenuo u slaganje finansijske konstrukcije da otkupi prava i snimi svoj celovečernji filmski prvenac. Potrajalo je i konačni rezultat potpomognut producentskim integritetom glumaca je pred nama. “Lionsgate presents” lepo zvuči, ali šta se iza toga skriva?
Nomen est omen. Manhattan Night je noir. Sa sve muzikom na saksofonu i “hard boiled” naracijom glavnog lika koji se, naravno, i sam čudi kako se baš toliko upetljao. On (Brody) je tipičan slučajni heroj, piskaralo u crnoj hronici jednog tabloida kojem se jednom posrećilo da pronađe telo pre policije, što je iskoristio da od reportera postane kolumnista. Od tada praktično živi od stare slave, zapravo ne istražuje, nego otaljava tekstove o newyorškom podzemlju. Naravno, oženjen je vernom suprugom (Jennifer Beals, onom ženskom iz Flashdancea, sada skoro neprepoznatljivom i neiskorištenom) i ima dvoje slatke dečice i svi oni žive u kući ušuškanoj između newyorških nebodera.
Takođe, imamo i tipičnu noirovsku “femme fatale” koja će ga (namerno ili ne) uvući u pičvajz. Ona je, logično, elegantna plavuša i igra je Yvonne Strahovski, jedna od onih Dexterovih plavuša na koje je serijski ubica visokih moralnih načela tako padao. Uz to, potreban nam je i negativac, pa neka on bude bezosećajni medijski tajkun (Berkoff) koji je upravo kupio novine u kojima naš junak radi i koji govori kao da je život melodrama ili kao da je u stanju da ga učini takvim. Naravno, ne ide ni bez mrtvaca koji se pojavljuje samo kroz flashback momente. On je ekscentrični i teško podnošljivi reditelj (Scott), pokojni muž naše fatalke u nevolji.
Galerija likova je spremna, misterija je zakuvana, tragovi pobacani okolo i prilagođeni duhu vremena (SD kartice umesto starih fotografija), a scenario dovoljno prati događaje iz romana koji je, pak, dovoljno dobro napisan da nas može zabaviti i držati nas u mraku taman koliko treba. Naravno, gutači misterija će sve obrate predvideti na vreme, ali nije faktor iznenađenja baš sve na šta se roman i film mogu osloniti.
Film u velikoj meri iznad vode drže glumci, pre svega Brody koji deluje kao dovoljno čudan tip da bi bio novinar-lešinar, Yvonne Strahovski je dovoljno zavodljiva bez preterane vulgarnosti, pa postaje i ostaje žena sa tajnom, a Berkoff i Scott su dovoljno raspoloženi da svoje od kartona izrezane likove učina koloritnima, iako ne preterano uverljivima. Takođe, DeCubellis pokazuje osećaj za vizuelno, pa uspeva da rekreira atmosferu noirovski opasnog Manhattana bez upotrebe poznatih lokacija, a svom direktoru fotografije Davidu Tumbletyju ostavlja mogućnost da se igra sa raznim formatima slike, od snimaka sigurnosnih kamera, preko home video estetike do snimaka navodno snimljenih minijaturnim špijunskim kamerama sakrivenim u olovke, što je sve plod zapleta sa pomenutim karticama koje su, naravno, zaostavština ludog i briljantnog reditelja koji je pokušao da kamerom uhvati istinu, ma šta to značilo.
Međutim, čak i na prvi pogled nam je jasno da je sve kliše. Od voice-over monologa, preko likova i njihovih znakovitih imena, a naročito prezimena, njihovih motivacija (jeftine psihologije na kile), tragova, obrata, atmosfere koja deluje veštački, modernizacije konteksta koja je nepotrebna i na silu ubačena (naš novinar se žali na internet, Youtube i Twitter, bez neke velike potrebe), pa do seksualnih napetosti koje vode samo do ucena i voajerizma u čemu DeCubellis nevešto imitira De Palmu. Nije kliše sam po sebi loša stvar, ne bi bio kliše da ne radi, ali DeCubellis te klišee ne ispituje i ne propituje, ne kombinuje stare sa novim na neki inventivan način, čak ne ostavlja ni neki svoj komentar. On se njima služi za “paint by numbers” ekranizaciju.
I to jednostavno nije “classy” i “stylish”, što nikako nije preporuka za noir. Ne možeš napraviti “hard boiled” film bez rizika. Opet, Manhattan Night nije ni izrazito smeće od filma, gledljiv je i elementarno zabavan, čak može da vas povuče da odgledate do kraja, ali to jednostavno nije to.