2015.
scenario i režija: Pamela Romanowsky (prema istoimenoj memoarskoj knjizi Stephena Elliotta)
uloge: James Franco, Amber Heard, Ed Harris, Cynthia Nixon, Jim Parrack, Christian Slater, Wilmer Valderrama
The Adderall Diaries izgleda kao nešto čega bi se James Franco uhvatio onako oberučke, pa napravio adaptaciju, sam režirao i odigrao glavnu ulogu, sve lošije jedno od drugog. Srećom pa je ovde samo producent i glavni glumac, i to u jednoj od svojih boljih uloga u poslednje vreme, a scenario i režiju je prepustio nekom drugom. Ime Pamela Romanowsky možda ne znači ništa, u pitanju je debitantkinja, ali makar nije siguran znak za izbegavanje. Opet, pošteno bi bilo reći da je The Adderall Diaries sve samo ne savršen film.
U pitanju je ekranizacija distorzirane memoarske proze koja se, između ostalog, bavi i odstupanjem sećanja od stvarnosti, podsvesnim i svesnim manipulacijama, pisanjem kao umetnošću pričanja priče, odnosom oca i sina usled nesporazuma i obavezujućeg igranja uloga žrtve i zlikovca, drogom, seksom i stvaralačkom krizom. Adaptacija dosta odstupa od originala i skreće u pravcu hollywoodskog klišea mučenog pisca u blokadi, uglavnom na štetu filma. Makar je sam Elliott bio pošten pa rekao da je tako nešto i očekivao, ali da mu je svejedno drago da je prodajom prava na adaptaciju nešto zaradio.
Ono što The Adderall Diariesčini nedovoljno dobrim, iako ne sasvim lošim i promašenim, filmom je, uz obilje klišea kako u slučaju glavnog, tako i u slučaju sporednih likova – pre svega njegove slučajne devojke (Heard), su i kapilari u koje skreće priča. Znamo kako se ovakvi filmovi o piscima u problemima završavaju: on nakon peripetija i nekakve spoznaje predaje delo koje nosi baš taj naslov, ali dotle predstoji put. Ne čak ni naročito dug, koliko konfuzan i proizvoljan, a film bi profitirao od nekoliko dodatnih minuta. Naravno, i to ima svoje zašto: tako najbolje osećamo atmosferu izgubljenosti i tapkanja u mraku, ali čini se da Pamela Romanowsky sa tim preteruje, iako je film makar vizuelno efektan.
Elem, naš Stephen (Franco) je pisac sa uspešnom prvom knjigom i karijernim opcijama: poslom profesora i pozamašnim avansom za drugu koji mu je izborila agentica (Nixon). Frka je u tome što je on pisac od jedne teme i opsesije, radi se o odnosu sa ocem (Harris) za kojeg tvrdi da je mrtav. Otac se, međutim, živ i osvetoljubiv pojavljuje na jednom čitanju i to preti Stephenovoj karijeri na svim poljima. Stephen pokušava da nađe spas u sudskom slučaju koji prati i za koji smatra da će biti inspiracija za njegov In Cold Bloodšto će njegovu karijeru okrenuti u pravcu Capoteove, a koji se tiče softverskog tajkuna (Slater) koji je navodno ubio ženu. Ne treba previše pogađati, ta dva oca se dovode u vezu u piščevoj glavi. Na slučaju će Stephen upoznati i devojku – novinarku sa kojom će se upustiti u uvrnutu seksualnu vezu zasnovanu na njihovoj zajedničkoj sjebanosti. Zapravo, jedina osoba u filmu koja može poslužiti kao glas razuma je Stephenov prijatelj (Parrack) sa kojim se druži od detinjstva i koji je bio svedok i učesnik u većini njegovih sranja.
Digresija: Američki pisci imaju urođeni osećaj za rečenicu koja zvuči cool. Prevodim po sećanju: “Bez roditeljskog nadzora, Roger i ja smo postali stručnjaci za masturbaciju, jeftinu votku i loše odluke”. Genijalno zvuči i dobro dođe u filmu.
Osim nešto Elliottovih efektnih rečenica prenetih direktno sa papira i generalno intrigantne teme za nekoga ko voli američku književnost, The Adderall Diaries je generalno problematičan i sputan film. Jedan od onih koji dobre glumce troši na nerazrađene likove. Od toga pate i Amber Heard i Cynthia Nixon i Christian Slater koga u poslednje vreme retko i viđamo u smislenim filmovima. Izuzetak je, naravno, James Franco u ulozi koja mu prirodno leži i koju je kao producent sam sebi namenio i Ed Harris sa kojim ima puno hemije u zajedničkim scenama. Na tih par mesta, The Adderall Diariesse diže glede ozbiljnosti i dinamike i da se naslutiti da se tu skrivao jedan bolji, strastveniji i koherentniji film. Ne da je ovako striktno loš, ali je svakako mogao i morao biti bolji.