režija: grupa autora
scenario: grupa autora
uloge: ensemble cast
Nisam lenj da pišem imena, ali nema smisla: deset reditelja, jedanaest scenarista i barem još toliko glumaca u švicarskoj “ensemble drami” sa izrazitim društvenim angažmanom. Pomislio bi neko šta će kog vraga društveni angažman u jednoj savršeno predvidljivoj i uređenoj zemlji, ali upravo je to snaga ovog filma, odnosno projekta grupe mladih autora. I upravo zbog toga što govori i zalazi duboko ispod savršeno uglačane površine, ovaj film je potreban.
Premisa bi se mogla nazvati naučno-fantastičnom. Nad ovom alpskom državom su se nadvili crni oblaci, ali bukvalno. Očekuje se oluja, biblijsko nevreme i razaranje. Naučnici nemaju pojma o fenomenu, a panika grabi običan narod, bili oni bogati ili siromašni, Nemci, Francuzi ili imigranti. Međutim, pre nego što se oblaci istresu, njihovo širenje je zaustavljeno baš na granicama Švicarske. Eto vam metafore. Ljudi odatle masovno beže u okolne zemlje EU, koja opet ima agendu prema izbeglicama. Eto i angažmana.
Naravno, o Švicarskoj znamo dosta malo, možda ponešto dobijemo od nekog “fancy” studenta, naučnika u CERN-u ili običnog gastarbajtera, od kojih svako ima svoje iskustvo i svoju verziju priče. Znamo za čokolade, satove, banke i visok standard, Heidi ako volimo književnost i Heidi Janković i njen osamnaesti rođendan ako skupljamo internet trash. Možda nam kao napast odzvanja u ušima Dino Merlin ili Đus i Fu Kru. Za Godarda znamo da je odatle možda kao komad trivije, pošto je radio pre svega u Francuskoj.
Međutim, Švicarska ima svojih problema i o tome često govore njihovi filmovi, manje ili više direkto i manje ili više uspešno. Ti problemi se u filmovima najčešće svode na prisutne i sve oštrije klasne razlike koje neretko prelaze u otvoreni klasizam, možda se tek u pod-tonovima oseti nacionalizam ili čak rasizam. U tom smislu, Heimatland odlazi ne jedan, nego nekoliko koraka dalje, mladalački radikalno naziva stvari pravim imenom i otkriva šta se krije ispod fasade pristojnosti koja često prerasta u bizarni totalitarizam. U jednoj sceni čak indisponirani hipster priziva katastrofu da bi se barem nešto dogodilo nasuprot svakodnevnom polaganom mučenju dosadom. Pominju se u filmu i religiozni fanatici, desničarske milicije koje dižu halabuku na imigrante, ali i gresi očeva, onih koji su za vreme Drugog svetskog rata odbili da puste u zemlju oko 100.000 Jevreja iz okruženja i tako ih poslali ravno u smrt. O tome se u “pristojnim” društvima ne govori...
Nažalost, osim hrabrosti ideje, povremeno dobre glume i atraktivne kamere, te nekoliko snažnih momenata, Heimatland se ne može nazvati dobrim filmom. U pitanju je mozaička priča sa previše likova razasutih po celoj zemlji, različitih nacionalnosti i klasnih pripadnosti kojima je jedina zajednička tačka da su u istom sosu. Ovaj pokušaj “hyperlinka” se jednostavno ne spaja u jednu koherentnu celinu, što je svakako bio cilj filma. Naravno, ostavlja emotivni utisak na gledaoca, uz ogradu da će onome ko poznaje švicarske političke prilike više stvari zvučati poznato nego meni ili vama. Ali takođe za gledaoca koji je došao da pre svega vidi film, Heimatland deluje kao preambiciozan i ponekad pretenciozan projekat nadobudnih mladića i devojaka koji su mnogo hteli i mnogo započeli.
Pohvalu, međutim, zaslužuje montažerka Kaya Inan čiji je rad dobar koliko može biti u datim okolnostima. Barem do polovine filma, montaža drži film skupa da se ne raspadne u potpunosti, ali zapravo sve ima svoje granice. Bolje verovatno nije ni moglo.