2015.
režija: Adam Mason
scenario: Adam Mason, Simon Boyes
uloge: Jeremy Sisto, Kate Ashfield, Ryan Simpkins, Ty Simpkins, Eric Michael Cole, Amy Smart, Ross Partridge, Ethan Harris-Riggs
Ima li isfuranijeg pod-žanra nego što je to “found footage”? Možda “home invasion”, ali to je već stara fora koja je svoj vrhunac komercijalne eksploatacije doživela krajem 90-ih i početkom milenijuma, pa je sada malo “passé”, sa tendencijom da jednog dana bude poželjan retro. Zašto ne spojiti ta dva? Princip je isti, jeftino snimanje, bonus je ograničena lokacija. Psihološki efekti ta dva se u teoriji dobro nadopunjuju: svoj dom shvatamo kao sigurno skrovište, svaki napad na njega je napad na našu sigurnosti i privatnost, a fingirana realističnost “found footage” postupka, bilo preko drmusave ručne kamere i subjektivne perspektive ili preko statične kamere za prismotru i ultra-objektivne perspektive, samo pojačava naš strah.
Hangmanbritanskog veterana jeftinih horor-trilera Adama Masona je spoj ta dva filmska trika, niskih ambicija i bez foliranja da ima ikakvu dubinu. Počinje “spoilerom”, ručna kamera, “night vision”, telo obešenog muškarca pada sa tavana, a uplakana žena tipu koji drži nož u ruci i iz čije perspektive posmatramo na silu izjavljuje kako ga voli. To su očito “vizit-karte” našeg ubice: snimanje, ubijanje muškaraca i maltretiranje žena određenog tipa.
Rez. Aerodrom, porodični SUV se parkira, iz njega izlaze njih četvoro, dvoje odraslih i dvoje dece, grabe torbe i odlaze, očito na odmor. Naš manijak ih posmatra sa sigurne distance, zatim provaljuje u auto, pali GPS, klikće “home” i saznaje adresu. Odlazi tamo, pretura po stanu, gleda porodičnu memorabiliju fokusiran na ženu i kćerku, te instalira kamere za prismotru. Naš par se vraća sa odmora, ulazi u kuću, vidi krš i lom, zovu policiju, ništa nije ukradeno, samo je razbacano, hrana pojedena, ostavljen nered, verovatno su neki klinci napravili žurku ili se neki klošar smestio. Obešena lutka je otpisana kao nečiji bizarni smisao za humor.
Dok se familija oporavlja od šoka i vraća u normalu, neznanac ih posmatra. Ne samo da policija nije našla kamere, nego očito niko nije pogledao tavan gde je uljez napravio svoj brlog i “radnu stanicu” sa kompjuterom i više monitora. Ali on nije od onih koji samo posmatraju, plaču i, ako su baš toliko ludi, drkaju. Ne, on ih zajebava, prvo sa ostavljanjem soka na stolu, onda sa pljuvanjem u soku, pa sa inscenacijom mini-skandala zbog kojih se članovi familije okreću jedni protiv drugih: “report card” sa lošim ocenama tu, paket kondoma u džepu od košulje tamo.
Neki će pohvaliti umereni tempo filma koji gradi jezu bez posega prema “jump scare” momentima, ali moj je utisak da se tu zapravo ništa ne dešava. Jednom kad krene akcija, prvo ispadi u sredini gde manijak plaši sina u snu i prati kćerku na sastancima sa već nekim bilmezom, pa onda i onako nagla i nasilna na kraju, jedino što mogu reći je “premalo i prekasno”, na stranu što je poznato još iz uvodnih scena. Dodatni bonus na sve to je ama baš nikakva motivacija tog našeg manijaka. Jasno, on je bolesnik i patološki slučaj, ali je li to dovoljno?
Ako ćemo realno, ni izvedba nije za padanje u nesvest. Na stranu to razvlačenje i nabijanje minutaže na osnovu vrlo tanke ideje, ali drugi detalji su slika i prilika površnosti. Nemamo pojma gde se ta priča dešava. Kuća i volani na levoj strani automobila, kao i lepo vreme asociraju na nekakav Los Angeles, ali ono malo okoline aerodroma što vidimo i evropski modeli automobila sa volanom na desnoj strani okreću priču prema Velikoj Britaniji. Ne samo to, glumci u ulogama članova porodice govore različitim akcentima. Da, to su sitni detalji, ali oni otkrivaju šlamperaj. Ali ako ćemo iskreno, i ti glumci su žrtve pogrešnog “castinga” i u velikoj meri su potrošeni, za šta nema opravdanja.
Hangmanje jednostavno slabašan film, spoj dve potrošene filmske ideje koji ne donosi ništa novo ni dobro. Može poslužiti kao kuriozitet ljubiteljima pod-žanr(ov)a i to je otprilike to. Inače, gubljenje vremena prilično.