2015.
scenario i režija: Paul Weltz
uloge: Lily Tomlin, Julia Garner, Judy Greer, Marcia Gay Harden, Sam Elliot, Nat Wolff, Elizabeth Pena, Laverne Cox
Već od starta osećamo haos i emocije, radost i gorčinu, dramu i smeh. Starija feministkinja i pesnikinja Elle (Tomlin) koja je nekada bila relativno poznata ličnost (danas bi više bila opskurna referenca nego legenda) i pionir borbe za građanska prava prekida vezu sa dosta mlađom, lepom i inteligentnom ženom Oliviom (Greer). To čini na posebno brutalan način uz uvrede koje možda zvuče lažno i forsirano, ali mogu rezultirati time da potonja više ne želi čuti za nju. Posle odlazi pod tuš i plače, oblači onu smešnu akademsku odoru sa sve nakrivljenom kapom i gleda stare slike. Elle je stara i izmučena, kasnije saznajemo da je pre nekog vremena sahranila partnerku sa kojom je živela prethodnih 38 godina i da je upitno ima li još snage za još jednu ljubav i je li njena ljubav nešto što drugoj ženi treba. Elle čovekoljublje maskira cinizmom i mizantropijom i to nije tako redak manir. O tome će biti još reči, uz jednu od potentnijih šala u filmu.
Elle će iz samosažaljivog sna probuditi njena unuka Sage (Garner) koja joj se na kućnom pragu pojavljuje nenajavljena i u problemima. Sage je tinejdžerka, trudna i dekintirana, pa od svoje bake traži pomoć. Nevolja je u tome što je i baka bez prebijene pare, poplaćala je dugove i iseckala kreditne kartice. Zaostali honorari će joj stići, ali novac za Sagein abortus je potreban odmah. I njih dve kreću u potragu za novcem (stare usluge, ponude i potraživanja) na jednodnevni urbani road-trip...
U seriji gorko-slatkih, smešnih i potresnih epizoda njih dve će pokušati da namaknu novac. Reč je o svoti od 600 dolara za koju se Elle žali da je previsoka, pritom zaboravljajući na svoju naivnost da će plaćanjem dugova odjednom dobiti čist početak u životu. Na mestu klinike za besplatnu pomoć devojkama u nevolji nikao je kafić sa preskupom lošom kafom u kojem je retkim posetiocima i mutavom šankeru neprijatno da se o abortusu uopšte govori. U toj sceni Paul Weltz pozicionira svoj stav o temi i licemernom odnosu američkog društva po tom pitanju: o tome je najbolje ne govoriti, iako je jasno da je to po pravilu poslednja opcija tim nesrećnim ženama, samo po sebi neprijatno iskustvo, u krajnjoj liniji i elementarno ljudsko pravo.
Weltz će u možda najsnažnijoj sceni filma pustiti i drugu stranu da dođe do reči, inteligentno, odlučno, ali nikako militantno. Tu stranu predstavlja Karl (Elliott), muškarac sa kojim je Elle imala prošlost. Sve počinje kao reminiscencija na srećne dane, uz malo nepoverenja i podjebavanja (otkrićete zašto) i hvalisanja ko je šta postigao i zašto. Njemu finansijski nije problem da pozajmi taj novac, ali jeste u moralnom smislu i to sa vrlo dobrim razlogom. Zapravo ta scena, najduža u filmu, u kojoj glumci briljiraju je svojevrsna post-festum analiza 60-ih godina prošlog veka i zajedničkih iskustava, dobrih i loših, onih koja se ponavljaju i onih koja se izbegavaju, baby-boom generacije.
Na to se nadovezuje i generacija između bake i unuke, u vidu kćerke, odnosno majke. Ona se u ovom slučaju zove Judy (uz neizbežnu referencu na Judge Judy) i igra je Marcia Gay Harden. Ta generacija je borbu za prava zamenila borbom za novac, a toliko poželjna odgovornost kao kontra hippie-raskalašnosti je zapravo šefovanje po svaku cenu. Između ostalog, ta srednja generacija je u svom materijalističkom solipsizmu odgovorna za to da mlađi moraju da se snalaze sami i da zapravo ponavljaju borbu svojih predaka, pritom bolje poznajući pop-kulturnu triviju nego klasike feminizma. Nije ni bitno ko je u pravu, suština je da su odnosi narušeni.
Ostatak epizoda na tom putu nisu tako moćne, ali su pratljive, nenametljive i govore o ljudskoj dobroti, ljubavi ili sebičnosti. Urađene po kanonima indie kinematografije, nisu samo vezivno tkivo, već prilika da glumci, kako glavni, tako i epizodni, briljiraju. Uopšte, glumačka podela je genijalna. Tu ne govorim samo o Marcii Gay Harden, opravdano na granici karikaturalnosti poslovne žene koja nema vremena, niti o senzualnosti Judy Greer. Naravno, Nat Wolff je apsolutno genijalan izbor za ulogu ljigavog dečka, kao što Julia Garner savršeno utelovljuje sliku i priliku svoje zbunjene generacije rastrzane između projekcija boljih prošlosti prethodnih. Sam Elliott donosi jednu od svojih karakterističnih epizoda, samo što za njegovu potpisnu bezbrižnost vidimo da je maska koja skriva povređenu sujetu, pa je njegova uloga utoliko snažnija, rekao bih čak jedna od boljih u njegovoj karijeri.
Grandmaje ipak film Lily Tomlin. U svojoj prvoj glavnoj ulozi nakon 27 godina i Big Business, ova velika glumica pokazuje zašto je unikat. Nema tu poze i jeftinog foliranja, ona grabi u emotivne dubine, jednako hrabro kao 70-ih. Svaki njen lik, ma koliko epizodni bio je za pamćenje. I ako mi je za neku glumicu žao da se nikada zvanično nije probila u prvu ligu, pa je zato i zbog svoje atipičnosti osuđena na epizodne uloge i na televiziju (njena epizoda u Homicide: Life on the Street je remek-delo), onda to važi za nju. Ovde nosi ceo film, snažno i suvereno.
Iskreno, nisam verovao da će ovakva filmčina izaći iz radionica Paula Weltza. On je u principu svaštar, najčešće u komičnom registru. Njegovi prethodni filmovi nisu neka sjajna referenca. Sa American Pie (koji je režirao zajedno sa bratom) je pokrenuo unosnu franšizu i unapredio žanr seksualno opterećene teen komedije. About a Boy je bila pristojna konfekcija, ali Weltz nikada nije iskočio iz tih okvira. Pored nešto osrednjih, nepamtljivih filmova, režirao je i Little Fockers. Da li se mi tu zezamo?
Grandmaje potpuno drugačija priča. Smeh dolazi prirodno, ne muze se po svaku cenu. I taj smeh ima ozbiljnu podlogu, i to u vrlo vitkom formatu od 80-ak minuta. Najčudnije od svega, Grandma deluje kao savršeno ženski film, kao da muški autor to nije ni dirnuo. Izgleda da Weltz razume stvari koje mu nisu dostupne iz prve ruke: kako je to biti žena i još pritom lezbejka i zašto je feminizam jedini put do slobode. Grandma je školski primer dobrog i promišljenog filma.