2015.
režija: Lucile Hadžihalilović
scenario: Lucile Hadžihalilović, Alante Kavaite, Geoff Cox
uloge: Max Brebant, Julie-Marie Parmentier, Roxande Duran, Mathieu Goldfeld
More kao izvor života. Dečak koji u njemu pliva. Ostrvo Lanzarote sa svojim crnim, vulkanskim peskom. Drugi dečaci. Njihove majke. Igra i učenje novih veština. Večera koja ne izgleda nimalo primamljivo. Lek. Bolnica koja deluje sablasno. Eksperimenti ili kakvi već medicinski zahvati. Medicinske sestre. Žene koje noću odlaze na obalu i predaju se ritualu dok su dečaci pod ključem. Gde su odrasli muškarci? Gde devojčice? Šta znači izolacija?
Jasno, ovo nije realni svet u kome važe pravila koja se sama po sebi podrazumevaju. Ovo je bliže logici radoznalog deteta, logici sna ili bolje rečeno košmara. Filmski poznavaoci će tu pronaće odjeke Cronenbergovih ranih body horora, još ponešto od drugih autora, ali to bi bilo lenjo razmišljanje. Lucile Hadžihalilović je jedna od zanimljivijih pojava u savremenoj kinematografiji, ne samo u rodnoj Francuskoj, nego i šire.
Većini publike je najpoznatija kao ko-scenaristkinja Gaspara Noe na Enter the Void i iza sebe u dvadesetak godina karijere ima samo dva kratka filma, jedan srednjemetražni i Evolution joj je drugi dugometražni naslov. Tempom stvaranja je donekle slična Noeu, ali reč je o sasvim drugačijoj autorskoj ličnosti sa samo svojim spektrom tema i ideja koje izlaže u eliptičnim fantazijama od filmova koji se uglavnom bave transformacijama usled odrastanja. Uostalom, izuzetno zanimljivi Innocence (2004) to potvrđuje, a Evolution samo nastavlja.
Kvaliteti Evolution ne odnose se samo na Lucilinu autorsku viziju i ideju, koliko na izvedbu u pojedinim segmentima. Lokacije su pažljivo odabrane i vrhunski usnimljene kamerom Manuela Dacossea, uglavnom u tamnim tonovima morskih dubina, sumraka, noći i slabo osvetljenog enterijera. Briljantan je i izbor glumaca i rad sa njima, naročito sa decom (Lucile Hadžihalilović očito ima žicu za to koju je demonstrirala još u Innocence), a mali Max Brebant je pun pogodak za glavnu ulogu koja je esencija detinjstva.
Problem sa Evolution je samo i jedinu njegova preterana eliptičnost. U redu je “slowburn” pristup i odsustvo “crtanja” na koje je većina gledalaca naviknuta, ali problem nastaje kada nema dovoljno imaginarnih tačaka koje bismo morali da povežemo. Naslov je tu i očito je on ključ u kojem tumačimo začudne stvari koje vidimo pred sobom, moramo samo dokontati radi li se o razvoju jedinke ili razvoju vrste, ili jednom kroz drugi, ali to ne uspevamo. Praznine koje treba popuniti su prevelika distrakcija, a autorica nam ne ostavlja dovoljno jasnih putokaza, kao što reče jedan uvaženi kolega.
Sve to mi daje štofa za razmišljanje o jednom drugom filmu, tematski i izvedbeno sličnom, ali dosta uspešnijem u konačnici. Under the Skin (2013) Jonathana Glazera isto se u neku ruku bavio evolucijom i razvojem jedinke, bio je jednako eliptičan i začudan, narativna linija je možda bila čvršća, ali je išao ka nečemu određenom i na odredište stigao. Sa Evolution pokušava slično, ali zapravo komplicira i petlja, što je nepotrebno, naročito u formatu od 80-ak minuta u kojem fali barem 15 minuta nečega što bi povezalo razasute tragove u nešto konkretnije. Mada, i da se našlo tih nekoliko minuta više, čisto sumnjam da bi bili potrošeni na ublažavanje elipse.