The Invitation

2015.

režija: Karyn Kusama

scenario: Phil Hay, Matt Manfredi

uloge: Logan Marshall-Green, Emayatzi Corinealdi, Tammy Blanchard, Michiel Huisman, John Carroll Lynch, Lindsay Burdge

Evo jednog recepta za horor scenario i košmarne snove. Dolazite na večeru kod prijatelja koje mislite da poznajete, ali oni nisu ono što mislite da jesu. Ma koliko mislili da ih poznajete, zapravo nemate pojma o njima i njihovom skrivenom životu u kojem oni mogu bilo šta od sledećeg: svingeri, prodavci u multi-level shemi, članovi religijskog ili new age kulta, serijske ubice. “Trope” je prilično standardan, ima ga onoliko po filmovima, može ga se obojiti u različitim tonovima, ali štos je u tome da se tako nešto može desiti svakome. Meni se ta varijanta vrzmala po glavi, recimo poznajem par koji je nekoć prodavao HerbaLife proizvode (inače su divni i dragi ljudi), a verujem i vama je tako nešto palo na pamet.

The Invitation je film zasnovan na takvoj premisi, skoro ceo smešten u “prijateljsko okruženje”, prostranu kuću (i okućnicu) i njegov opis i sadržaj više odgovaraju kakvoj indie drami ili komediji. To da je u pitanju horor možemo zaključiti eventualno po imenu rediteljice i po terminu u kojem se film prikazivao na beogradskom Festu – u pitanju je ponoćna projekcija. Dobro, da se naslutiti šta nas čeka i iz psihički zahtevnih pod-tonova koji probijaju, iz psiholoških profila glavnih i nekih sporednih likova, ali veći deo vremena ćemo zapravo gledati jednu sporu i depresivnu indie dramu. Tek kraj filma opravdava ponoćni termin. Budite upozoreni.

Što se Karyn Kusame tiče, treba biti oprezan, njen prvenac Girlfight(2000) je obećavao, ali su usledili SF “tezga” Aeon Flux(2005) i poprilično kriminalni eksperiment sa horor-komedijom Jennifer's Body (2009) od kojeg su mi u sećanju ostali samo prilično loš generalni utisak i zanosna figura Megane Fox u onoj sceni u kojoj skače u jezero. Tek od scenarista ne možemo očekivati ništa impozantno. Hay i Manfredi rade u duetu, sa Kusamom su sarađivali na Aeon Fluxu i usput su nam podarili filmske “shitove” kao što su The Tuxedo, Clash of the Titansi, najsvežije, Ride Along koji je dobio i nastavak. Budite duplo upozoreni.

Da objasnim malo “setting”, bez ulaska u nepotrebne detalje i spoilere. Will (Marshall-Green) je, vidi se odmah na prvi pogled, čovek sa svojim silnim problemima. Već u prvoj sceni vožnje on i njegova devojka Kira (Corinealdi) autom udare kojota i Will mu, sa traumom u pogledu, prekrati muke komadom alata koji ima u autu. Njih dvoje zapravo idu na Willovu bivšu adresu, u vilu poviše Los Angelesa u kojoj je živeo sa bivšom ženom Eden (Blanchard). Njih dvoje su se razveli usled traumatičnog događaja (smrti deteta) i nekompatibilnosti tugovanja. Eden sad ima novog muža, Davida (Huisman) i njih dvoje su na večeru pozvali ne samo Willa i Kiru, nego i šaroliko društvo (bivših) zajedničkih prijatelja.

Jedina osoba koja iz tog kruga istupa je nova prijateljica Sadie (Burdge) za koju kažu da su je upoznali kada su živeli u Meksiku. Kasnije će se društvu priključiti i sablasni Pruitt (fenomenalni John Carroll Lynch) koji svoju očito mračnu, sociopatsku stranu pokušava da prikrije maskom priprostog, srdačnog čoveka. I David je malo čudno srdačan kao novi muž prema bivšem, a Eden je možda fizički prepoznatljivo elegantna, ali se ponaša potpuno drugačije od onoga Will pamti. Ispostaviće se da su se njih dvoje upoznali na grupnoj terapiji i navukli na nekakvu new age priču i da su na osnovu toga pokupili i Sadie i Pruitta. Ništa strašno. Ili...

Atmosfera u kući je vrlo difuzna i melanholična, negde između “povratničke” i “oproštajne”, kao na nekakvoj The Big Chill godišnjici mature. Jasno je da se oni nisu videli dugo i da traumatično iskustvo nije ostavilo posledice samo na Eden i Willa, niti samo na njihov međusobni odnos, nego i na odnos sa prijateljima. Ožiljci su najvidljiviji na Willu kojem odmah tu nešto “smrdi”, ali ga ostali otpisuju kao nekakvu “kvari-igru” i paranoika. Pije se skupo vino, jede se fina hrana, razgovara se o svemu i svačemu, prijateljski ili sa distance, usiljeno ili uljudno.

Iz uljuljkane atmosfere filma će vas možda povremeno prodrmati poneki pažljivo ubačen detalj. Ti detalji nisu invazivni i šokantni, kratkog su daha i sve se uglavnom vraća na staro. Kako vreme prolazi, tih “off” detalja je sve više i više, a maske se sve manje drže i prave namere izlaze na videlo. Iako nas diskretno pripremaju na kraj filma, tih poslednjih nekoliko minuta će svejedno doći kao iznenađenje.

  Iznenađujuće precizno i pametno napisan i veštom, ali nežnom ženskom rukom režiran, The Invitation je izvrstan film. Treba obratiti pažnju na dosta detalja, od prilično školskog plan – kontraplan kadriranja koje ovde rešava većinu potreba i upotrebe svetla, tona i muzike do teksta i pod-teksta. Film je slojevit i tera na razmišljanje, pa makar i o standardnim temama kao što su suburbanizacija i otuđenje u modernom svetu.

Tu čak ni sastav družine nije nebitan i slučajan: dominiraju belci, Kira je crnkinja, imamo azijatski bračni par (likovi se šale na račun muškog dela tog para da je on najnepouzdaniji Koreanac), imamo i gay par od kojih je jedan latino i u grupi ljudi u 30-im godinama osetno stariji Pruitt je upadljiv kao da je obukao reflektirajući prsluk. Ovakva demografska konstrukcija likova nije samo tipična za Hollywood, nego i za američku kinematografiju generalno. Možda čak i za američko društvo u celini. U tom smislu će replika koju čujemo u završnici filma (“They're only humans”) dobiti jedno sasvim novo značenje, posebno uparena sa onom panoramom na kraju.

Zbog toga je The Invitation nešto najsvežije što se dogodilo na polju horora, ali i indie kinematografije. Ostaje još da se vidi da li je ovaj film plod slučajne inspiracije i spleta pogodnih okolnosti ili smo upravo pogledali delo do sada neprobuđenog genija. Vreme će pokazati.