2015.
autor: Matthew Heineman
Svake godine se kladim na Oscare i svake godine popušim, nekad za kategoriju ili dve, nekad onako baš opasno. Ne zato što pozlaćene kipiće Američke Akademije Filmskih Nauka i Umetnosti smatram pravednom i merodavnom nagradom, već zato što testiram svoje znanje o tome kako logika filmske industrije razmišlja. Ove godine sam na dva tiketa promašio po jednu stavku, nisam predvideo toliko furanje Inarritua čak i sa lošim do prosečnim filmom i posledično nepoštovanje Georgea Millera koji je nam je dao prvi pametni blockbuster posle pet godina i kategoriju dokumentarca.
Moram priznati da mi jako ide na živce trend da se nagrada po pravilu dodeljuje najtrivijalnijem od naslova, osim kada se radi o teškom “hypeu” od teme kao što je to bio slučaj sa Citizenfour. Ove godine sam se kladio na Cartel Land iz racionalnih razloga: tema je američka i aktuelna, čak iako nije baš “vruća”, sprema se izborna godina, zaumni desničari ionako povezuju migracije i kriminal, ma koliko to bile odvojene stvari, a takvi u Americi obećavaju zidove. Dodajmo na to i sličan diskurs glede izbeglica u Evropi i postupke pojedinih država unutar EU, pa je jasno zašto je Cartel Land materijal za Oscara, ako su već Joshua Oppenheimer i njegove disekcije o zločinima u Indoneziji koje je makar posredno podržala Amerika nešto suviše radikalno za Akademiju. Međutim, mudre glave su ove godine rešile da nagrade ne-loš, ali ne ni briljantan dokumentarac o predoziranoj pop-zvezdi i njenoj genijalnosti, stvarnoj ili učitanoj.
Cartel Land se ipak bavi važnijom temom, meksičkim narko-kartelima i njihovim uticajem na životne prilike sa obe strane meksičko-američke granice, putem nasilja i preuzimanja ekonomske i društvene moći. To smo već imali kao temu u brojnim dokumentarnim i igranim filmovima, poslednji put pre nekoliko meseci u Sicariu Dennisa Villeneuvea. Ono što Cartel Landčini unikatnim je njegova perspektiva: Matthew Heineman se bavi “vigilante” grupama boraca protiv kriminala sa obe strane granice.
Stvar se svodi na jednostavnu činjenicu da je tim ljudima i u Arizoni i duboko u Meksiku dosta državne nemoći, možda čak uz dozu korupcije ili proste ljudske kvarljivosti, u borbi protiv sve moćnijih, sve bogatijih i sve agresivnijih kriminalnih grupa. U korenu kartela, pa i posledične korupcije, krije se neumoljiva tržišna logika: ljudi vole drogu, na tome se može zaraditi, ko kontroliše više tržišta može više profitirati, taj profit kasnije ide u podmićivanje nadležnih radi jednostavnije logistike posla i u pranje, odnosno u legalnu ekonomiju pa tako karteli nekom običnom sirotanu ili jedva plaćenom lokalnom policajcu postaju poslodavci. Nekima drugima, pak, oni upadaju u kuće, ubijaju i otimaju rođake, uništavaju sela i gradove i čine druge gadosti. Pa opet na ove samoorganizacije građana gledamo različito u odnosu na to jesu li one na američkoj ili na meksičkoj strani granice, što nas opet dovodi do različitih perspektiva kao u primeru sa mojim klađenjem i konačnim rezultatima.
Prosto, na organizacije tog tipa u Americi gledamo kao na desničarske militante i rasiste, čak i kad njihova priča ima smisla, a njihovi motivi su potpuno validni strah za sopstvenu sigurnost u uslovima kad je najbliža policijska jedinica udaljena sat vremena vožnje. Opet, moramo priznati da njihov strah najčešće nije utemeljen u realnosti, meksički karteli u Americi ipak nisu toliko moćni da ubiju ko god im stoji na putu i moraju da se ponašaju po načelima poslovne komunikacije koja ne gleda blagonaklono na ubistva civila. A i argumentacija im je blago rasistička, s obzirom da kartele i ilegalne migrante u svojoj glavi trpaju u isti koš, iako ti ilegalni migranti dolaze u Ameriku možda i zbog toga što su im karteli uništili izvor sredstava za živor.
Iako to otvara jednu drugu i dugu temu, a analogno je sa izbeglicama i islamskim militantima u Evropi, možemo se složiti da situacija nije tako jednostavna kao što je oni predstavljaju, ali da to ne znači da ti zabludeli ljudi zaslužuju osudu pre edukacije i uvođenja u nekakav sistem. Uostalom, šta oni rade? Patroliraju pored granice, traže zaposlenike kartela, a ako slučajno uhvate ilegalne migrante, predaju ih policiji.
Sa druge strane, meksičke grupe za samoodbranu automatski dobijaju naše simpatije jer brane svoju imovinu, svoja sela i gradove od pretnje kartela, kada već država ne može ili ne želi da im pomogne. One su veće i brojnije od američkih militantnih patroldžija i imaju veću podršku među običnim ljudima, toliku da kada dođu u sukob sa vojskom građani naoružani motkama sprečavaju vojnike da ih razoružaju. Međutim, ono što se kod tih naoružanih grupa građana zanemaruje je to da oni sa brojnošću postaju sila i učesnik u sukobima, da rade posao koji nije njihov, da uzimaju pravdu u svoje ruke, da takođe upadaju u nečije kuće, neosnovano zadržavaju i ispituju građane, a da takođe svako od pripadnika te naoružane građanske formacije može imati i “poslić” sa strane, sa lokalnim kartelom ili konkurentskim, pa možda čak i potpuno privatnu varijantu. Te grupe građana jesu posledica delovanja, odnosno nedelovanja države i možda imaju inicijalne simpatije građanstva, ali postaju problem: ko je njih ovlastio i ko ih kasnije može potčiniti i nekako ugurati u zakonske okvire?
Cartel Land je film o tome koji govori na jedan direktan i “matter of fact” način. Matthew Heineman je uvek tu, na licu mesta, sa svojom kamerom i još jednim snimateljem i zapravo je uspeo da prodre duboko u obe organizacije, čak i da ih snima u različitim akcijama. Dok za američke militente to nije čudno, vole oni pažnju, a naročito priliku da se prikažu kao obični, ni po čemu ekstremni ljudi, priča o meksičkim grupama za samoodbranu je detaljnija, uverljivija i zanimljivija. Do njih možda nije lako doći, a možda samo niko nije pokušao, ali Heineman uspeva da napravi hroniku uspona i pada (odnosno utapanja u neku državnu formaciju) jedne takve grupe, kroz sve razvojne faze, brojne akcije i sukobe, pa čak i unutarnja trvenja i neslaganja.
“Matter of fact” pristup ne treba da čudi, Kathryn Bigelow, poznata po takvim igranim filmovima je producent Cartel Landa, uz ostale, naravno. Cartel Land uspeva da zadrži duh jednog od njenih filmova, inteligentan je, pronicljiv, kompleksan i otvara bezbroj tema za razmišljanje o motivima i postupcima, a pritom nije lak na obaraču i na osudi. Heineman je to održao, ali je uspeo da održi i drugu potpisnu stvar za njene filmove: nemalu količinu napetosti i utisak da smo baš na licu mesta i u epicentru događanja. Preporuka se podrazumeva.