2015.
scenario i režija: Niklas Chryssos
uloge: Pit Bukowski, Daniel Fripan, Oona von Maydell, David Scheller
Student (Bukowski) se javlja na oglas za sobu na mirnoj lokaciji sa pogledom na jezero i nije baš zadovoljan onim što vidi. Soba je u bunkeru i nema prozore, nameštaj je spartanski, a gazda je čudak, ali svejedno prihvata misleći da će imati preko potrebni mir da radi na svom velikom naučnom projektu. Kako se samo zajebao! Pre nego što shvati šta se dešava i da je gazda voljan da mu posebno naplati svaku knedlu dodatka, student koji ostaje bezimen biva uvučen u familijarnu dinamiku svojih domaćina. Treba li napomenuti da student nema para, kao i većina studenata širom sveta? Nisam ni mislio.
Student će svoj dug otplatiti tako što će podučavati gazdinog i gazdaričinog (potpisani su kao mama i tata, a igraju ih Oona von Maydell i David Scheller) sina Klausa (Fripan) za koga roditelji uporno tvrde da ima osam godina iako izgleda kao odrastao muškarac odeven u kretensku dečiju odeću. Roditelji za njega imaju velike planove, da postane predsednik Amerike, što je posebno bizarno jer se sve dešava u Nemačkoj i govori se isključivo nemačkim jezikom. Međutim, ta “nemačkost” je Klausov najmanji problem: on nije u stanju zapamtiti ni najjednostavnije informacije ni naučiti osnovne stvari kao što je sabiranje jednocifrenih brojeva.
Ne samo to, naš vrli student uopšte neće moći da se posveti svom radu. Pored toga što uči klinca u učionici napravljenoj u jednoj od bunkerskih prostorija, on mora da prisustvuje familijarnim večerima viceva u kojima tada najotrcanije primerke najnižeg humora čita iz knjižice i pritom objašnjava poentu svakog, a povremeno će naleteti i na mamu kako svog bilmeza od sina doji i kako razgovara sa otvorenom ranom na svojoj nozi. Ne samo da razgovara s njom, nego je zove Heinrich i poštuje kao boga, a on joj odgovara. Njoj ili svima, svejedno. Sva je prilika da ni beg glavom bez obzira više nije opcija...
Videli ste kratki sadržaj bez prevelikih spoilera i jasno vam je da pred sobom imamo jedno bizarno filmsko delce. Autor, debitant u celovečernjem formatu Niklas Chryssos, daće vam sasvim dovoljno podataka o svojim filmskim uzorima. Tu ćete prepoznati bizarnog Lyncha iz pozitivnijih faza kada nam se čini da se zeza ili da nas zeza uz začin camp trasha Johna Wattersa, sve umotano u poslovično hladnu germansku estetiku. Pomislite na Hanekeove otrovne strelice uperene ka buržoaziji ili, još bolje, na van Warmerdamovog Borgmanau kome se najnenormalnije stvari ovog sveta uzimaju kao najnormalnije.
Sve ima svoje zašto. I pažljivo odabrana scenografija i kostim. I apsolutno genijalno postavljena kamera da uhvati svaki detalj tog bizarluka. I izbor glavnog glumca za našu perspektivu. Pita Bukowskog se možda sećate iz prošlogodišnjeg pobednika Festovih Granica, filma Der Samurai u kojem je tumačio naslovnog lika koji bez razloga (ili pak sa jako dobrim razlogom) meštane zaostalog sela u istočnom delu zemlje kolje katanom na putu osvete. U nekom paralelnom svetu, Der Bunker bi možda funkcionisao kao prequel.
Da ne pominjemo detalje u tekstu koji se čine bizarnim, ali svi do jednog dolaze na naplatu koja se, kako film odmiče, sve više doima genijalnom. Uključujući i onu zašto baš predsednik i zašto baš Amerike. Naravno, bizarnosti na ovom svetu ne manjka, na svakom njegovom ćošku, od kojekakvih sub-kultura, preko budala opšte prakse, teoretičara zavera, religioznih fanatika do veoma opasnih i ubojitih ludaka. Možda se čini da ih je danas više nego ikad. Možda samo da se danas manje stide. Možda samo da ćemo danas mnogo lakše saznati za njih i na to imati još slabiju i ironičniju reakciju nego što smo imali ranije. Der Bunker deluje uvrnuto, šašavo i trashy, ali vrlo precizno pogađa ono što ne valja sa našim svetom, pa makar samo u njegovim najekstremnijim delovima.