kritika originalno objavljena na Monitoru
2015.
režija: Alex de la Iglesia
scenario: Jorge Guericaechevarria, Alex de la Iglesia
uloge: Raphael, Mario Casas, Pepon Nieto, Blanca Suarez, Hugo Silva, Carolina Bang, Carmen Machi, Luis Callejo, Carlos Areces, Santiago Segura, Tomas Pozzi
Generalno imam problem sa praznicima i slavljima širokog zamaha. Imaju tu neku rigidnost i usiljenost, te neke konvencije i moranje. Recimo za Novu Godinu osećamo imperativ zabave i provoda, osećaćemo se glupo ako je propustimo, iako nam se možda radi nešto sasvim drugo. Zato stegnemo zube i izađemo van, odemo na žurku ili u gužvu na ulici, možda negde otputujemo, šta ko voli...
Jer, šta je alternativa? Sedeti kod kuće i gledati TV program. A ako je imperativ provoda po definiciji usiljen, onda novogodišnji program usiljenost podiže na jedan sasvim novi nivo. Mislim, pogledajte sve te face u publici u studiju, sa “zakucanim” širokim osmesima, hranom i pićem na stolu. Pogledajte te neke pevače i zabavljače i njihove neinventivne nastupe. Poslušajte loše, otrcane štoseve koje ispaljuju voditelji. Sve je lažno, drveno i režirano.
Zašto o tome pišem više od dva meseca pošto smo arhivirali još jednu novogodišnju proslavu? Zbog jedne ponoćne projekcije na ovogodišnjem Festu, visprene komedije Mi gran noche legendarnog Alexa de la Iglesije, autora legendarno zabavnih i povremeno provokativnih komedija poput El dia de la bestia. Mi gran nocheje ceo postavljen u svet iza i ispred kamere na snimanju jednog takvog novogodišnjeg “spektakla”.
Prvi nivo lažnosti je sam termin snimanja, jesenji. Snimanje takvog programa nikada nije moguće u realnom vremenu, organizacija i protokol su odveć zahtevni. Pomislite na promašene plesne korake i zaboravljene replike teksta, senke od mikrofona i druge propuste. Snimanje traje danima, a uvaženi gosti i potplaćeni statisti u publici polako gube dodir sa realnošću. Čak su i hrana i piće na stolu lažni.
Film počinje kičastom plesnom tačkom koja je prekinuta nespretnim pokretom krana sa kamerom. U tipičnom de la Iglesijinom maniru, kran pada pravo na glavu gospodinu u publici. Dva puta, čisto da budemo sigurni da se nesrećnik neće oporaviti. Režiser viče “Rez!”, dolazi hitna pomoć i odvodi povređenog, ali ostaje prazno mesto za stolom. Njega valja popuniti i tako upoznajemo našeg protagonistu Josea (Nieto). Već na prvi pogled na njegovu smorenu facu nam je jasno da Jose nije statista samo “za honorar”, po profesiji ili po hobiju, nego da je statista i u svom privatnom životu.
Ali život je nešto što se dešava van studija. Ne samo za Josea kojem se sebična sestra ostavila staru i lagano dementnu majku na brigu, nego i za samu televiziju. Spremaju se uštede i otpuštanje na stotine ljudi. Direktor se sprema da pobegne sa novcem, prethodno unesrećivši radnike, spremaju se protesti i atmosfera se zagreva do usijanja.
Dok je radnicima glavni problem egzistencija, u studiju su stvari ipak drugačije. Recimo, direktor mora da se snađe i da pomiri sujete dvojice pevača, starog psihotičnog ljubimca starijih generacija, Alfonsa (Rafael, i sam pevač, te de la Iglesijin saradnik iz ranijeg perioda karijere), i mlade nadolazeće latino zvezde Adannea (Casas), tipičnog napaljenog klinca kojem su najveći problemi večito otkopčan šlic i seks-skandali koji slede.
Njih dvojica imaju i svoje menadžere. Dok je Alfonsov menadžer zapravo njegov “sin” Yuri (Areces) kojeg pevač tretira kao tiranin slugu, Adanneov je niski i besni mafijaški tip Perotti (Pozzi) koji nastupa sa odlučnošću likova koje je u Hollywoodu sjajno igrao Joe Pesci. Yuri ima plan da izađe iz “očeve” senke, da ga se reši metaforički ili bukvalno. Perotti, pak, mora da “pegla” seksualne skandale, od kojih poslednji podseća na dvadesetak godina stari trač o spermi Borisa Beckera i devojci koja je na prevaru zatrudnela s njim.
Nisu pevački rivaliteti i menadžerske jurnjave jedine tog tipa. Rivali su i voditelji, bračni par (Hugo Silva i Carolina Bang, oboje učestvovali i u de la Iglesijinom prethodnom filmu Las brujas de Zugarramurdi), oboje traže nove angažmane i bolje replike i prepucavaju se čak i preko dece. Nadmudruju se i lovac na skandale i dve devojke koje pletu mrežu oko Adannea. Nadmudruje se i visprena realizatorka Rosa (Machi) sa režiserom i direktorom. Sve u svemu, opšti pičvajz bez kraja i konca.
A naš Jose sedi za svojim stolom, čak mu se i posrećilo da se svideo atraktivnoj Palomi (Suarez) koja je videla nešto na njemu. Ali, da li se njemu, običnom malom čoveku zaista posrećilo? Naime, oko Palome se nekako stalno dešavaju nezgode u kojima ponekad strada ona, a češće svi drugi oko nje. Takva je sudbina, valjda.
De la Iglesia voli komediju širokog zamaha, jasnu i shvatljivu iz prve. Nekome će se, s punim pravom, njegov humor učiniti infantilnim, ali de la Iglesia to i ne skriva. On je veliki klinac, a što je najvažnije, čini da se mi u publici osećamo kao klinci oslobođeni inhibicija. Da, prvoloptaški je, urnebesno, često vulgarno, ali je smešno. U Mi gran nocheautor uspeva da pogodi žicu onih starih, večitih “screwball” komedija: nered koji tu vidimo nije samo urnebesno smešan, nego je i savršeno pratljiv i uvek pod kontrolom. Čak i ako se složimo da ovde nećemo videti nešto ne znam kako novo i originalno, ono što vidimo je urađeno kako treba i zabavno.
Naravno, Alex de la Iglesia nije autor bez mozga. On dobro vlada filmskim jezikom, ima osebujan stil i za svoje nepogrešivo bira kontekst. Ovde spoj konteksta modernog zapadnog sveta u kojem život sve više podražava “show business” i de la Iglesijinog stila savršeno funkcionira. De la Iglesijin izraz jehoror-komedija i ovde uspeva da postigne taj efekat čak i bez natprirodnih elemenata. Naprosto, okruženje novogodišnjeg programa i naročito snimanja istog je apsurdno i jezivo samo po sebi. Dodajte samo karikirane likove i situacije i eto 100 minuta ludog zezanja.
Nema veze što nije Nova Godina. Uostalom, to se tada i ne snima. I, iskreno, ne samo da bih voleo da Mi gran noche sledeći put pogledam u okviru novogodišnjeg programa, nego bih čak i gledao novogodišnji program u de la Iglesijinoj izvedbi.