2014.
režija: Daniel Barber
scenario: Julia Hart
uloge: Brit Marling, Hailee Steinfeld, Muna Otaru, Sam Worthington, Kyle Soller, Ned Dennehy, Amy Nuttall, Nicholas Pinnock
Istorijska je činjenica da je Američki građanski rat početak onoga što nazivamo ženskom emancipacijom. Dok su muškarci bili zauzeti ratovanjem, ženama su na brigu ostavljene farme i radnje. I pokazale su se doraslima zadatku. To je jedna strana medalje. Druga je da su iste te žene, naročito na mestima u blizini onih gde su se vodile borbe ostale najizloženije nasilju vojski i bandi u prolazu. Posledice rata...
The Keeping Room u centar postavlja tri žene na farmi, negde na Jugu pred kraj rata kada vojska Unije polako osvaja poslednja uporišta. One su dve sestre, starija Augusta (Marling), sposobna sa puškom koja figurira kao glava porodice i mlađa Louise (Steinfeld), večito sa glavom u oblacima. Sa njima je i bivša robinja Mad (Otaru). Majka je verovatno umrla, otac poginuo, a i Madin verenik je verovatno u vojsci, severnjačkoj. Vremena se menjaju, nestabilna su i nepredvidljiva i treba preživeti. Iz njihove perspektive na zabačenoj farmi, možda je i došlo do kraja sveta, samo njima niko nije javio...
Samo film ne počinje s njima. Atmosfera je jednako apokaliptična i zloslutna. Crnkinja slučajno naleti na dvojicu vojnika Unije (Worthington, Soller), izvidnicu ili prethodnicu, na svom pohodu zadovoljavanja svojih potvrda. Znate već: pljačka, silovanje i ubijanje svakog dovoljno nesrećnog da im se nađe na putu. Augusta će slučajno naleteti na njih dvojicu u opusteloj seoskoj gostionici gde je otišla po lek za Louise koju je ujeo rakun. Iako će se sticajem okolnosti snaći i odbiti njihov prvi nalet, oni će je islediti do farme, pa će se sve tri žene naći u opasnosti.
Film se kreće kroz razne žanrove, od istorijske ratne drame, preko natruhe westerna do “home invasion” trilera, ali to čini u konstantnom tempu. Nivo napetosti je visok od početka do kraja i ona dolazi iz te guste i teške atmosfere sveopšteg beznađa. To ima logike pošto je film smešten na Jug, na poraženu stranu u iscrpljujućem ratu. Južnjačka samo-viktimizacija postoji kao filmski još od Griffitha i The Birth of a Nation (1915), ali ovde se ne može govoriti o rasističkim pod-tonovima, iako su Yankees strah i trepet. Ipak The Keeping Roomće samo zbog činjenice da je protagonistkinja iz bivše robovlasničke klase (iako je svesna da je vreme takvih odnosa prošlo i ne žali za njim) biti sporan film, iako upravo bivša robinja ima najpamtljiviji monolog i figurira kao moralna vertikala.
Moj problem sa The Keeping Room je druge prirode. Jednostavno, film ima dobru ideju, čak i razrađeni scenario koji se našao na “crnoj listi” dobrih scenarija koji nisu još realizovani, ali niti ide do kraja u otkrivanju stanja stvari, niti uspešno zalazi u emotivnu i psihološku dubinu. Zapravo nas zasipa jednim te istim, potpuno ispravnim, ali banalnim zaključkom da je rat pakao za ženu. Znamo od prve scene, nećemo znati ništa bolje ni na kraju. Iako je gluma dosta ekspresivna i na nivou, posebno od strane naše tri heroine, čak i kad bi likovi mogli biti izgrađeniji, reditelj Daniel Barber konstantno udara na isto mesto, pa nešto što bi prošlo kao efektan “mood piece” postaje naporno filmsko iskustvo.
Razumem estetiku indie filma, duge kadrove, kameru iz ruke i izvlačenje maksimuma iz rumunskih lokacija koje začuđujuće dobro “igraju” jug Amerike. Razumem i budžetska ograničenja i autorsku odluku da film ne skrene putem nekakve akcije, osvete, klasične western pravde... Inovativno je što Građanski rat posmatramo, za promenu, iz ženske perspektive, ali mi je žao što The Keeping Roomnije kompletniji i bolji film.