2014
režija: Takashi Miike
scenario: Hiroyuki Yatso (prema manga stripu)
uloge: Sota Fukushi, Hirona Yamazaki, Ryonosuke Kamiki, Mio Yuki, Riri Furnaki
Plodnost Takeshi Miikea je legendarna: za 25 godina karijere japanski autor beleži 97 naslova u svim zamislivim žanrovim. Štancao je za video i televiziju, brzo dogurao do bioskopskih filmova i sada kada je “usporio” izbacuje najmanje dva naslova godišnje. Naravno, ni uz najbolju volju ne mogu ispratiti sve što Miike radi, budući da bar polovina njegovih filmova ne ugleda američko, evropsko ili festivalsko tržište. A i iskreno sumnjam da je moguće održati nivo inspiracije iz filma u film, iz godine u godinu.
As the Gods Will se isplatilo čekati tih godinu dana koliko sam lovio kopiju sa prevodom pošto sam propustio šansu da ga pogledam na festivalu. Čudna stvar, nešto noviji Yakuza Apocalypsesam pogledao ranije, još letos, takva je bila prilika, ali sam ostao nezadovoljan nekoherentnošću Miikeovog trasha. As the Gods Willje potpuno suprotan primer: pitak, zanimljiv, zabavan, potpuno jasan, a opet lud, nakrcan inspiracijom i pun japanskog čudaštva.
Premisa je jednostavna. Ovo je “game of death” film (tipa Battle Royale, kad smo već na japanskom terenu) smešten u srednjoškolski milje. Naš junak Shun Takahata (Fukushi) se moli za zabavniji život od njegovog koji se svodi na igranje igrice i blejanje u školi. Zašto život ne bi više ličio na igricu i bio uzbudljiviji? Želja će mu se ispuniti toliko da će poželeti svoj dosadni život nazad. Ni sam nije svestan kako...
Sve počinje sa Daruma lutkom u učionici. Ovo je varijacija na temu igre kod nas poznate kao “drvena marija”, učesnici se ne smeju kretati dok je lutka okrenuta prema njima, cilj je približiti se i isključiti je. Samo su posledice brutalnije: onaj ko ispadne, ispada stvarno, glava mu eksplodira, projektil krvi i krvavo crvenih perli poleti iz njega. Sledeća igra je mačke i miša u fiskulturnoj sali. Učesnici su miševi i moraju izbeći džinovsku robo-mačku, uspavati je i okačiti joj zvonce veličine košarkaške lopte. Bizarnosti se samo nastavljaju, sve redom su dečije igre sa smrtnim ishodom za promašaje, a logika neprejebivo stripovska i “gamerska”. I sve deluje istovremeno slatko i dečije nevino, ali je zapravo brutalno.
Naravno, naš junak nije sam, nego je okružen nekolicinom tipskih likova. Nije teško pretpostaviti da su potencijalne simpatije Ichika (Yamazaki) i Shoko (Yuki) relativno značajne za priču, kao i mladi psihopata Amaya (Kamiki) koji zaista uživa u igri, dok su ostali, RPG terminologijom rečeno, NPC-evi čiji nam gubitak neće puno značiti. Mada Miike ima nekoliko aseva u rukavu i par puta nas fino navodi na krivi trag po tom pitanju. Štos je u tempu koji je savršen, kad god padne, majstor ga podigne nekim trikom. Znamo za foru, ali nam ne smeta.
Isto tako, tipskost likova i njihovih međusobnih odnosa nije nešto što se može zameriti. Poenta filma je negde drugde i vrlo se jasno da iščitati. Miike zapravo govori o borbi za opstanak i surovosti darvinizma, ali i o sudbini i sreći. Pritom potpuno izbegava kliše “feel-good” filma za klince i dobro sakriva svoje udarce. Iako znamo da je bitka od početka krvava, ali na onaj stripovski “pulpy” način, ništa nas neće pripremiti na tu količinu mraka i cinizma.
Nije to ništa loše, naprotiv. Niti Miike na bilo koji način popuje. Niti se iživljava. Svet je surov, ali to ne znači da u njemu ne možemo uživati. Ili se makar zabaviti. As the Gods Will je upravo to: dva sata čiste, infantilne i krvave zabave, očekivano bizaran, produkcijski ispoliran i znalački režiran film. Prosto, razlog zašto je Takashi Miike majstor.