2015.
režija: Peter Sollett
scenario: Ron Nyswaner (prema istoimenom kratkometražnom dokumentarcu)
uloge: Julianne Moore, Ellen Page, Michael Shannon, Steve Carell, Luke Grimes, Josh Charles
Oni koji me poznaju znaju da se naježim čim čujem sintagmu “family values” iliti “porodične vrednosti”. Asocira me na napadnu tradiciju, crkvu i dogmu, a u tome slutim alibi za podele i mržnju prema onima koji iz tog dogmatskog okvira istupaju. Ne mislim da su ljudi sa decom heroji, niti da je brak (imeđu muškarca i žene, kako već piše ili ne piše u Bibliji, Kuranu ili čemu već) nekakva svetinja. Mislim da svako treba da živi kako hoće i gde hoće, pritom da ne ugrožava druge, odnosno da im se minimalno petlja u život.
Sad na temu. Dakle, homoseksualne osobe, u slučaju ovog filma lezbejski par, registracija partnerstva i prava koja iz toga slede. Prvo i elementarno, nije mi briga šta vi, dragi čitaoci, mislite o ljudima takve seksualne orijentacije, kao što ni vas nije briga (nadam se) šta ja mislim. Jedno je, međutim, nesporan fakat. Ljudi koji godinama žive zajedno u kakvom god aranžmanu su jedno drugome najbliža familija i to samo zbog svog izbora, jer drugo i nije potrebno. Stoga bi u normalnom svetu morali uživati ista prava kao i bračni parovi.
Freeheldslika borbu policajke Laurel Hester da njenu penziju nasledi njena partnerka Stacie Andree, sa kojom živi skupa na istoj adresi i u registriranom partnerskom odnosu. Stvar je principa i jednakosti, ma koliko zakon bio nedorečen (državni zakon je prepoznavao instituciju partnerske veze, ali je pojedinim okruzima ostavljao na volju hoće li to uvažiti ili ne) i ma koliko okolina bila konzervativna. Taj slučaj je propisno odjeknuo po američkim medijima, pokrenuo proteste gay zajednice po celoj zemlji i postao svojevrsni kamen-međaš u borbi ovih ljudi za jednaka prava i na osnovu njega je snimljen već Oscarom nagrađeni kratkometražni dokumentarac. Poslednje i ne najmanje važno, ovaj slučaj je bio inspiracija Ellen Page da se deklarira kao lezbejka i ona je jedan od producenata filma.
Prvo upoznajemo Laurel (Moore), i to na poslu: ona je iskusna detektivka, sposobna i predana svom poslu. Takođe nema hrabrosti da ispolji svoj životni stil (ipak su to rane 2000-te, gay prava nisu bila na današnjem nivou), to krije čak i od svog partnera Danea Wellsa (Shannon), i to je čini toliko usamljenom da ide daleko (na odbojku u susednoj državi) kako bi upoznala nekoga. Taj neko je Stacie (Page), dosta mlađa mehaničarka večito u muškoj odeći (karirane košulje, obične majice, kape). Njih dve ubrzo počinju da žive zajedno, kupuju i preuređuju kuću, čak i nabavljaju predivnog mastifa da im pravi društvo.
Međutim, njihova sreća je kratkog veka. Posle pregleda u bolnici, Laurel je ustanovljen rak na plućima (viđali smo je sa cigaretom nekoliko puta, loš znak) u poodmakloj fazi. Njena je želja da Stacie nasledi njenu policijsku penziju jer je to jedini način da zadrži kuću koju ne može otplaćivati od svoje mehaničarske plate. Štos je u tome što zbog zakona okružno veće, naslovni Freeholdersi, ima diskreciono pravo da to dozvoli ili ne, a njihovi argumenti za “ne” iz njihove perspektive su nedvojbeni. Sledi iscrpljujuća borba za obe u kojoj će im pomoći Dane i gay advokat Steven Goldstein (Carell) sa svojim šarenim protestnim karnevalom. Najmlađi većnik Brian (Charles) se već lomi, ali pitanje je hoće li oni imati dovoljno vremena...
To što uopšte raspravljamo o temi filma govori i što se ta tema smatra toliko važnom da bude velika tema za film govori o našoj nespremnosti da prihvatimo jednakost u različitosti. Ma šta zakon propisivao, gay osobe će još dugo biti podložne diskriminaciji, sistemskoj i vansistemskoj. Podsećam, ova se istinita priča nije odigrala tako davno.
Ono što me kao kritičara zanima je kako je sve to realizirano. Sa glumačke strane, sve je više nego solidno. Julianne Moore je opet više nego dobra i bolja od filma u celini, a njena uloga se može porediti sa ulogom takođe umiruće osobe u filmu Still Aliceza koju je prošle godine dobila Oscara. Ellen Page je solidno i predano prati kao Stacie, mada igra lik koji je manje ili više sveden na opšta mesta. Michael Shannon je samouveren, stabilan i odličan kao uvek, njegove uloge imaju to ljudsko lice, a Carell je glasan i spektakularan u zapravo slabije napisanoj ulozi.
Scenario zapravo nije jača strana filma. Potpisuje ga Ron Nyswaner, poznat po Philadelphiji, i igra na sigurno, pokušavajući da uhvati srednji put između faktografije, strastvene ljubavne priče, sudske drame i šireg konteksta cele priče. Obično kad se ide na sve, ne izvuče se ništa i to je donekle slučaj i ovde, premda je film pratljiv i jednostavan. Dodajmo na to par klišea, poput likova Laurelinih kolega među kojima je jedan sramežljivi gay, jedan tipičan Jersey Shore pandur sa pripadajućim akcentom i predrasudama i šefa alergičnog na politiku, ili poput blentave scene u kojoj Stacie uspeva da dobije posao u lokalnoj radionici, i za dobru meru nekoliko scena da nas podseti da društvo ne gleda blagonaklono na lezbejke, naročito eksponirane, i eto nama predloška za klasičan televizijski film o Važnoj Temi.
Iskreno, ni režija nije impozantna. Peter Sollett, autor dva zapažena indie filma, Raising Victor Vargas (2002) i Nick and Norah's Infinite Playlist (2008), uspeva da razigra glumce i ostavi im prostora da se pokažu i uspeva nekako da održi tempo na razini gledljivog. Štos je u tome što ne uspeva više od toga, da Freeheldučini pamtljivijim i posebnijim od filma-plakalice za nedeljno popodne uz TV ekran.
Pravi problem je u tome što Freeheld ne dostiže svoje potencijale, kako filmske, tako ni aktivističke. Ovakvi filmovi se obraćaju publici koja se slaže s njima. Drugi tabor će ga ionako preskočiti. Freeheld je pristojan, ali čisto sumnjam da će ovaj film doći do dovoljno široke publike i da će nekome zapravo otvoriti oči.