The End of the Tour

2015.

režija: James Ponsoldt

scenario: Donald Marguiles (po knjizi Davida Lipskog)

uloge: Jesse Eisenberg, Jason Segel, Anna Chlumsky, Ron Livingston, Mamie Gummer, Mickey Sumner, Joan Cusack

Naučnicima se divimo zato što menjaju svet. Sportistima zato što uprežu svoje telo kako bi ostvarili snove. Glumcima zato što mogu postati bilo ko, a najbolji ostaju uvek svoji. Rediteljima zbog vizije. Vizuelnim, instrumentalnim i vokalnim umetnicima jer prenose kompleksnu poruku ograničenim sredstvima. A piscima?

Eh, čini se da to može svako, jer za to treba samo ideja, a svi smo ih puni, svi možemo da mislimo i da se izražavamo, a za realizaciju je potrebno samo vreme i minimalna sredstva: papir i olovka, pisaća mašina ili kompjuter. Možemo da se tešimo zabludom da smo svi isti i da imamo iste mogućnosti, ali to ne stoji. Pisci promišljaju ne samo svoj zanat ili jedno polje interesa, nego čitav svet, svoju ideju moraju uobličiti unutra i na van, skupiti hrabrosti da sa tim izađu pred javnost, stručnu i širu, ubediti nekoga da to objavi, nas da to pročitamo i sve vreme nam dokazivati zašto je baš to od kvintesencijalne važnosti za naš svet. Što je pozicija pisca viša, to su ulozi veći, kao i rizik, jer pravi pisac svesno ili nesvesno prvenstveno govori o sebi i zbog toga je otvoren za profesionalne i lične napade. A pisci neretko pate od čitavog niza unutarnjih konflikata, ovisnosti (ne nužno alkohola i droge) i skloni su nimalo prijatnim psihičkim stanjima.

Naravno, tu ne govorim o pisanju manje ili više vešto sročene konfekcije za određenu publiku, krimićima za plažu, ljubavno-pornografskim preseransima, literaturi za klince i ostalim Dan Brownima. To je štanc, industrija, biznis, stvar zanata i pakovanja. Ne, govorim o kapitalnim delima književnosti, budućim klasicima koji su neraskidivo povezani sa filozofijom i društvom u celini. Govorim o piscima i knjigama koje menjaju svet ili ga barem objašnjavaju.

David Foster Wallace je takav pisac, a njegovo kapitalno delo Infinite Jest je takva knjiga, epitom post-postmoderne i distorziranog (histeričnog) realizma, enciklopedijski roman na preko 1.000 strana prepun digresija i fusnota sa tek (distopičnim) narativnim okvirom u kojem pisac sam sa sobom i sa celim svetom polemiše o gomili pitanja, od književne i filmske teorije, preko sporta, seksa i ovisnosti, do politike i filozofije, a da opet sve završava (američkim) načinom života i pratećim anksiozama. Roman je odmah po izlasku proglašen kapitalnim delom američke književnosti, a autor je uvršten među najvažnije pisce s kraja XX veka i proglašen legitimnim naslednikom F. Scotta Fitzgeralda, J.D. Salingera, Huntera S. Thompsona i Thomasa Pynchona. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Wallace se ceo život borio sa svojim demonima, najviše sa depresijom koja ga je na kraju koštala života.

The End of the Tour Jamesa Ponsoldta (Smashed, The Spectacular Now) počinje sa vešću o Wallaceovom samoubistvu koju dobija njegov prijatelj, takođe pisac i novinar David Lipsky (Eisenberg). Ostatak filma, do pred sam kraj, je njegova reminiscencija o njihovom (u)poznavanju i petodnevnom intervjuu koji je Lipsky radio za magazin Rolling Stone. Pisci inače nisu specijalnost magazina, pa mu urednik (Livingston) nevoljko daje šansu, ali i zadatak da “pronađe priču”, a ona je ovde linija najmanjeg otpora – ovisnost. Sam intervju se svodi na razgovore u Wallaceovoj (Segel) kući na osami u zasneženoj američkoj provinciji, u autu na putu do i od univerziteta na kojem Wallace predaje i aerodroma, te na putu do i od Minneapolisa, poslednje stanice na Wallaceovoj promocijskoj turneji. Razgovorima će se ponekad pridružiti drugi ljudi, promoterka Patty (Cusack), Wallaceove prijateljice Julie (Gummer) i Betsy (Sumner), kao i Lipskyjeva devojka Sarah (Chlumsky) telefonskim putem. Iako Wallacea već prati status literarne zvezde, atmosfera neće biti obojena žurkama, alkoholom i drogom, već komornim druženjima uz brzu hranu, slatkiše i gazirane sokove.

Potpisniku ovih redova je jedan od omiljenih filmova My Dinner with Andre(1982), pa vam može reći da za film nije potrebno puno toga, dovoljno je imati kafanu i dva sagovornika ako su teme dovoljno zanimljive. Smatrajte se upozorenima! The End of the Tour je po broju i raznovrsnosti lokacija svakako dinamičniji od Malleovog filma, ali su teme razgovora, kao i motivi dvojice Davida, obojice pisaca, ono što ga definira i čini izvrsnim filmskim ostvarenjem.

Teme brzo ulaze i izlaze iz fokusa, da bi se ponovo vratile, kako to u razgovoru biva, ali neke od centralnih su pisac i mit o piscu, običan čovek i mit o običnom čoveku, slava i cena slave, etika, prijateljstvo, ovisnosti, depresija i više od svega usamljenost. Pisanje je nešto što čovek radi kada je sam, usamljenost je i motiv i logična posledica poziva.

Pravila intervjua nalažu da se tu radi o subjektu, a ne o onome ko s njim vodi razgovor, ali ovo je film nastao po memoarskoj prozi. Ovde se ne radi toliko o jednom piscu, ma kako genijalan bio, nego o dvojici. Ključna razlika između njih je njihov domet i nivo prepoznatosti. Wallace je briljantan, Lipsky tek dobar. Wallaceov roman je dočekan kao delo genija, Lipskyjev sa dobrim kritikama, ali ograničenim interesom. Wallace radi kao profesor zbog svoje želje i iz altruizma prema budućim generacijama pisaca, Lipsky radi kao novinar za život.

Njihovi motivi, njihovi stavovi i njihovo ponašanje u razgovoru su uslovljeni upravo različitim pozicijama. Wallace želi intervju u magazinu, ali ne želi da se to pokaže kao njegova očajnička želja. Lipsky je tu da ispuni zadatak, možda i da pomeri uske granice kojih se magazin drži, ali iz lične znatiželje. Njega kao pisca kopka otkud tolika razlika u statusu između njega i njegovog sagovornika. On želi da dostigne taj nivo i pomalo je arogantno uveren da će ga dostići i da mu pripada i zato svoju zavist jedva sakriva.

Wallace takođe apsolutno pristaje na takvu igru, meri reči, gleda koliko se sme otvoriti svom perceptivnom sagovorniku i jako pazi na to koliko svog privatnog želi izneti u javnost procenjujući koliko mu mit o piscu može naštetiti, a koliko koristiti. Sagovornika ne poznaje i nije siguran koliko mu može verovati, ali kao pisac i profesor ne negira njegov talenat i potencijal da bude pisac, kao što ni kao čovek ne negira mogućnost da mu baš on postane prijatelj. Ne treba zaboraviti ni univerzalni motiv Wallaceove proze i ujedno Wallaceov motiv za pisanje: usamljenost. Tih nekoliko dana će makar imati društvo.

Svojim prethodnim filmovima James Ponsoldt je dokazao dve stvari koje mu znatno olakšavaju posao u režiji. On zna napisati ili izabrati scenario čiji se dijalozi ne trude da zvuče cool i budu referentni i citatni, nego se te linije teksta izgovorljive od strane likova. U filmu koji je skoro potpuno sačinjen od dijaloga, to je neobično važno. Scenario debitanta na filmu, ali iskusnog u teatru i na televiziji, Davida Marguilesa, apsolutno je bez mane, čak i bez one očekivane teatralnosti, gde glumci/govornici kao i pisac uživaju da slušaju ton svog glasa, pa umesto dijaloga imamo samozadovoljne monologe. Toga ovde nema, razgovor je fluidan i likovi se sa apsolutnom pažnjom slušaju međusobno.

Druga Ponsoldtova karakteristika je sjajan izbor glumaca. Jesse Eisenberg se sam po sebi nametao za ulogu Davida Lipskog jer mu već prirodno leže uloge koje kombinuju naivnost sa arogancijom. On svoju ulogu igra sa merom i zato je sjajan kao naša polazna tačka u filmu. Jason Segel je već rizik. Jedina očigledna poveznica između njega i Wallacea je visina, dok mu “typecast” koji vuče iz serije How I Met Your Mother i tupih romantičnih komedija koje neretko sam piše nikako ne govori u prilog. Ovde ga po prvi put vidimo bez standardnih trikova, u ulozi pravog, kompleksnog ljudskog bića, genijalnog pisca i nesigurnog čoveka. Segel svom liku prilazi sa samopouzdanjem i rešenošću i moram reći da je pravo otkrovenje ovog filma.

Ranijim Ponsoldtovim filmovima nije bilo teško naći sitne nedostatke. Ili bi neki detalj “iskočio” ili autor ne bi uspeo da ideju uobliči do kraja. Ovde takvih problema nema. Ovo je film o dvojici pisaca koji počinju da grade odnos, nema tu velikih odogovora i velikih istina, samo pitanja koja rađaju nova pitanja. Pod Ponsoldtovom punom kontrolom, ovo je čisto uživanje. Naravno, ako vas zanimaju pisci i šta ih pokreće na pisanje. Bez patetike i, kako Wallace u jednom trenutku kaže: “inspiracije koja stiže zajedno sa pretplatom na Time/Life za 19.95 dolara na mesec”.