2015.
scenario i režija: Marco Bellocchio
uloge: Pier Giorgio Bellocchio, Roberto Herlitzka, Lidiya Liberman, Alba Rohrwacher, Federica Fracassi, Ivan Franek
Moram priznati da je Sangue del mio sangue dosta zeznut film i da me je dosta namučio. Naravno, to se ne odnosi na gledanje, jer je film umetnički nadahnut, zanatski više nego korektan, zapravo majstorski, vizuelno atraktivan i poetičan. To se odnosi na interpretaciju, formiranje suda i uobličavanje istog u, nadam se, koherentnu kritiku. Ako je neki film zaslužio više pažljivih gledanja uz hvatanje beležaka, traženje poveznica i podsećanje, onda je to ovaj.
A to zapravo nije ni čudno, uzevši u obzir život i dugu i bogatu karijeru Marca Bellocchia koja sadrži preko 40 naslova celovečernjih igranih, kratkometražnih i dokumentarnih filmova, kao i televizijskih filmova i serija. U svojoj karijeri osvajao je i brojne nagrade na velikim festivalima poput Cannesa, Berlina, Venecije... Prekršiću jedno od pravila kritičarskog posla i reći da je moje znanje o njegovom delu uglavnom “second hand”. Smatram da je tako poštenije nego da se upustim u lupetanje.
U odvojenim vremenskim periodima sam pogledao možda par njegovih filmova. Uočio sam neke poveznice, ali ima nisam pridavao značaja. Radnju uglavnom smešta u gradić Bobbio u kojem živi i koji tretira više kao fiktivno nego kao stvarno mesto, a teme kojima se često bavi su tipično italijanske: katolicizam, komunizam, ljudska i društvena korupcija, zablude i glupost. Ključ i žanrovski okvir u kojem se bavi time varira od filma do filma.
Sangue del mio sangue je smešten u Bobbio i podeljen na dva dela koji prate dve linije radnje. One su ujedno i povezane i odvojene, kako glumcima i likovima, tako i u detaljima i u generalnom tonu. Prva priča je smeštena u XVII vek u okruženje samostana. Oficir Federico (Bellocchio) dolazi da istraži smrt svog brata sveštenika koji se ubio i tako počinio najveći greh u katolicizmu, pa je sahranjen na groblju za magarce i razbojnike, što njegovoj uglednoj familiji pričinjava sramotu. Jedini izlaz je da se dokaže da ga je časna sestra Benedetta (Liberman) sa kojom je provodio puno vremena pred smrt zavela, što implicira da je ona veštica koja je prodala dušu vragu. To dovodi do inkvizicijskog suđenja i tri iskušenja (suze, voda i vatra), ali i do sve dublje povezanosti između nje i Federica.
Okidač druge linije radnje, smeštene u savremeno doba, je jedna figura prisutna, ali neobjašnjena u prvom delu. U drugom delu je on grof Basta (Herlitzka) koji sa svojom poslugom živi daleko od očiju javnosti u sada napuštenom samostanu. Grof, međutim, ima čudnu osobinu da se po mestu šeta isključivo noću... Bilo kako bilo, u grad dolazi ruski investitor (Franek) koji želi da kupi samostan i to pokušava da ostvari preko korumpiranog poreznog inspektora Federica (opet Bellocchio), ali nalazi na otpor gradskih glavešina i “viđenijih ljudi” koji sami imaju svoju korupcionašku shemu na čijem vrhu je sam grof.
Prvi deo se, logično, može smatrati kritikom katolicizma (kakav je nekada bio na vrhuncu svoje moći) i prakse inkvizicije u kojoj stradaju prigodne žrtve. Međutim, ozračje nije tako crno-belo, a Bellocchio se poigrva sa brojnim biblijskim referencama. Indikativno je to da Federico noći u kući dveju sestara koje se zovu Martha i Maria (Fracassi, Rohrwacher) i koje ga stalno telesno iskušavaju. Drugi deo već liči na farsičnu tragikomediju sa elementima vampirizma.
Neke očite veze nije teško naći. Recimo, u obe priče se duhovno i svetovno bore za prevlast, a nivo korupcije se samo povećava. Tako je u prvom delu čak i uglavnom jasno da je u rukama duhovnika smeštena moć koja ih apsolutnim arbitrima i podložnima korupciji, dok su svetovna lica često nemoćna ili povodljiva za voljom autoriteta. U drugom delu je odnos moći pomeren ka egalu. Vampirska korupcionaška shema je povezana sa crkvom, ne samo zbog samostana, nego i zbog toga što su i jedni i drugi slika i prilika stare moći i aristokratije. Njima nasuprot dolaze predstavnici savremene nove moći, “new money”, bahati, blazirani i uglavnom nezainteresovani investitor i njegov pomagač, korumpirani državni službenik. Njihov sudar i borba su simptomatični za današnji svet: oni se bore za svoje privilegije, ali na takav način da se u sistemu ništa suštinski ne promeni, da se očuva status quo.
Naravno, ovo je samo moje tumačenje na osnovu jednog gledanja, sirovih informacija sa različitih strana i pokušaja rekonstrukcije. Apsolutno ne tvrdim da je jedino ili čak uopšte ispravno. Čini mi se da Marco Bellocchio često referira na svoje ranije radove koje ne poznajem, a da bih se sa tim znanjem bolje orijentirao kroz film.
Uostalom, to nije ni najvažnije što utiče na utisak o filmu. Stvar je atmosfere, raspoloženja i emocije koju Bellocchio stvara i u čemu mu svesrdno pomažu odlični glumci. Melanholija, elegija i tragedija na početku filma su kasnije zamenjeni farsom u kojoj svi učestvujemo. Je li to Marx rekao? Znajući Bellocchiove političke simpatije iz mladosti, ne bi me čudilo da se baš time vodio. Kao što me ne bi čudilo da je imao u vidu i pojedine marksiste. Razne stvari se na razne načine prenose kroz vreme. Ne samo krvlju.