režija: Stephen Frears
scenario: John Hodge (po knjizi Davida Walsha)
uloge: Ben Foster, Chris O'Dowd, Jesse Plemons, Guillaume Canet, Denis Menochet, Lee Pace, Dustin Hoffman
Sport volimo i cenimo zato što ga savršeno razumemo i zato što je u teoriji jednostavan i pošten. Ako oduzmemo moto-sportove koji se oslanjaju na napredne tehnologije i stoga zavise od finansija i tehnološkog razvoja, ostaju nam talenat, veština, naporan rad, psihološka stabilnost, borbenost, upornost, hrabrost i taktika. Sve same pozitivne osobine koje mislimo da ih imamo ili ih, ako smo pošteni, makar želimo za sebe. Zato kada sportista padne na testu poštenja i ljudskosti to biva gadno, dosta gadnije nego tako padne neko drugi. Ponavljam, stvar je naše percepcije: od bankara, trgovaca i majstora očekujemo da su prevaranti, a od sportista, doktora i pilota ne, kunemo se u njihovo poštenje i njihov pad za nas znači da smo makar na trenutak ispali glupi.
Neka Lance Armstrong posluži kao primer. Njegova priča je slika i prilika američkog sna i nepokolebljivog sportskog duha, makar u svojoj prvoj polovini. Čovek je preživeo rak i napornu hemoterapiju, vratio se biciklizmu i bio bolji nego pre bolesti. Pobedio je na prestižnom Tour de Franceu sedam puta zaredom. Biciklizam je zbog njega porastao od evropskog sporta kojeg retko ko prati do globalnog fenomena, a pored toga se bavio humanitarnim radom i poslužio kao inspiracija mnogima da ne odustanu od svog života. A onda je uhvaćen u dopingu i cela ta priča se ispostavila kao laž. Armstrongovu reputaciju nije moglo spasiti ni priznanje kod Oprah.
The Program, film Stephena Frearsa (Dangerous Liaisons, High Fidelity, The Queen, Philomena) po scenariju Johna Hodgea (Trainspotting), nudi nam pregled cele te afere sa Armstrongom i dopingom, od njegovih skromnih biciklističkih početaka, preko šampionske slave do razotkrivanja i pada. Film je snimljen po knjizi sportskog novinara Davida Walsha, čoveka koji je prvi posumnjao da nešto nije u redu, dok su svi ostali slavili još jednog sportskog heroja.
Radnja počinje sa upoznavanjem njih dvojice i intervjuom preko stonog fudbala. Armstrong (Foster) je mladi, nadobudni Amerikanac u starom, evropskom sportu. Walsh (O'Dowd) ceni njegovu borbenost i odlučnost, i predviđa mu solidne, mada ne ravno šampionske uspehe: njegovo telo nije iz tog materijala. Još očitije, svetom vrhunskog biciklizma vlada doping, a “kud svi Turci”, tu i mali Lance. Preparati nabavljeni u švicarskoj apoteci zbog blagodeti deregulacije će njemu i njegovom timskom kolegi Johanu Bruyneelu (Menochet) doneti prvu pobedu.
Sledi bolest i terapija, a mladi Lance odlučuje da ni po koju cenu nikada više neće biti gubitnik. Svoj doping pomoću sablasnog italijanskog doktora Ferrarija (Canet) diže na novi, industrijski nivo. Osniva svoj tim, Johana postavlja za menadžera i okružuje se biciklistima koji su spremni da se zajedno s njim drogiraju, da manjaju krv i da ga taktički čuvaju u trkama. Slede pobede i titule, slava i humanitarne fondacije, ali se polako budi i sumnja. Davidu je ceo taj uspon više nego sumnjiv i zna da ima nešto sa Ferrarijevim muljanjima, ali njegove kolege to prosto ne gledaju na taj način. Jedan od presudnih za otkrivanje cele afere će biti jedan od Lanceovih timskih kolega, mladi, pošteni, religiozni momak Floyd Landis (Plemons), a njegovo priznanje će srušiti celu Armstrongovu konstrukciju laži i prevare.
U suštini, to je priča koju znamo, a ni The Program nam neće baš otvoriti oči i otkriti nešto novo. Film više ide u širinu, ređajući događaje iz Armstrongovog života (uključujući i neke potpuno nebitne i nepotrebne, poput venčanja) i pokušavajući da ih postavi u kontekst dopinga koji je polako preuzimao biciklizam sa Armstrongom ili bez njega. Film je kompetentno snimljen i režiran, scene biciklističkih trka su napete i atraktivne iako možemo pretpostaviti ishod svake od njih, i napisan je tako da poštuje izvorni materijal i u njemu datu faktografiju. Međutim, štos je u tome što to sve radi na onaj bezbedni, sterilni i u konačnici predvidljivi način.
Prva žrtva na tom planu su likovi koji su mahom dvodimenzionalni, počevši od protagoniste koji je sveden na samodopadnu, manipulativnu i agresivnu njušku. To dosta odmaže Benu Fosteru, a ni on ne pronalazi dovoljno psihološke dubine da na bilo koji način skrene sa zadatog kursa i osim odlučnosti s početka pokaže Armstrongovu pozitivnu stranu i priču učini realnijom. Bez makar osnovne simpatije za lika nam je nemoguće zamisliti da je njegova prevara bila tako uspešna, da je dostigla toliki nivo i da je trajala toliko dugo.
Isto se može prebaciti i većini ostalih likova, doktor Ferrari je beskrajno samoljubiv i karikaturalno zao, kao nekakav ludak koji petlja sa naukom i igra se boga, pritom citirajući Bibliju. Johan praktično služi za jednu komično-napetu scenu u kojoj anti-doping komisija kuca na vrata, a on i Lance su upravo “u poslu”. Čak je i sjajni Dustin Hoffman potrošen na ulogu prevarenog i ojađenog sponzora Armstrongove fondacije.
Stvari nešto bolje stoje sa Walshom i Landisom koji su jedina ljudska bića među papirnatim likovima. Chris O'Dowd i Jesse Plemons uspevaju da ih uverljivo odigraju i pobude nešto empatije, ali problem je u tome što njih dvojice zapravo nema puno u filmu. To posebno čudi iz perspektive da je ovo možda priča o Armstrongu, ali je ona Walshova.
The Program je film koji svakako možete pogledati, ali i ako ga preskočite, niste ništa propustili. Verovatno će nešto značiti onima koji su jako naseli na Armstrongovu foru ili onima koji su od početka “znali za jadac”, i to više kao komad filmske trivije, jer na planu te priče ne donosi ništa novo. Dokumentarac The Armstrong Lie je svakako informativniji. The Program ne donosi ništa novo ni na filmskom planu, fikcionalizaciju ne koristi da bi produbio likove i ispitao fenomen, u pitanju je jedna bezbedna i beskrvna doku-drama. Nije to katastrofalno loše, ali nije baš ni potrebno.