2015.
režija: Carlos Quintela
scenario: Carlos Quintela, Abel Arcos
uloge: Mario Balmaseda, Mario Guerra, Leonardo Gascon
Ako Hladni rat posmatramo kao jedno globalno prvenstvo u sportskoj disciplini “u koga je veći”, onda sve te kapitalne, odnosno megalomanske projekte možemo posmatrati kao etape te borbe. Iz te priče bih isključio svemirsku trku, iako je i ona bila “pissing contest”, na drugoj strani je ipak pomerila granice ljudskog saznanja. Ne bih ni tupio o trkama u naoružanju, špijunaži, rušenju i instaliranju podobnih režima po drugim zemljama i podmetanju ratnih sukoba u istima. Pričao bih malo o kapitalnim investicijama.
Jasno nam je ko je taj rat dobio i kako ga je dobio. Zapad je ekonomski iscrpeo sovjetski blok i doveo ga do pucanja, tako da je dogmatska komunistička knjiga spala na dva slova. SSSR se raspao, istok Evrope je uglavnom prošao kroz tranziciju, Kina i Vijetnam su otvorili za investicije i prihvatili kapitalizam i samo održale komunističku ikonografiju. Ostali su samo Severna Koreja i Kuba. Prvi imaju nuklearni program, brutalnu represiju i gladovanje, propraćeno idiotskom propagandom, drugi ga nisu na vreme razvili, pa su ih ekonomski uslovi postepeno otvaranje prema Zapadu, prvo doznake, onda turizam, onda uvoz robe...
Kada govorimo o kapitalnim infrastrukturnim projektima, treba imati na umu jednu razliku. Na Zapadu se o njima manje trubilo i u njih se ulazilo sa pripremom i sredstvima. Primer za to su sve one železnice, brane i ceste po Americi. Kada se gradilo nešto ekonomski neisplativo, to je najčešće bila stvar komoditeta, kao onaj suludi montrealski aerodrom građen za Olimpijadu '76. i savršeno funkcionalan za taj kratak period, ali kasnije preveliki i neisplativ za održavanje. Komunisti su sa takvom pompom pristupali stvarima koje su za cilj imale osiguravanje najosnovnije egzistencije svojim građanima.
Dakle, nuklearna energija na Kubi. Bilo je, još krajem 60-ih i tokom 70-ih, planirano nekih 12 reaktora od po 440 MW sovjetskog porekla na tri lokacije duž otoka. U prvoj tranši dogovorena je isporuka dva takva reaktora, obrazovanje kadrova i podizanje prve elektrane kod sela Jurauga u južnoj provinciji Cinefuegos. Došlo je do problema, prvo tehničkih, zatim i političkih, pa je početkom 90-ih projekat odložen na neodređeno, odnosno napušten.
Nekoliko decenija nakon toga, eto nama filma koji se time bavi. Snimljen u crno-beloj tehnici i smešten u napušteni grad CEN (Ciudad Electro-Nuclear) podignut da bi se u njemu smestili radnici i osoblje Elektrane, The Project of the Century prati muškarce tri generacije (da ih je više, možda bi prošli kao nekakvi kubanski Topalovići), dedu, oca i sina koji žive pod istim krovom u siromaštvu i beznađu. Njihove pozadinske priče su standardne. Deda je razočarani, cinični pragmatik koji pamti i vreme pre Revolucije, otac je nesnađeni produkt odgoja u socijalističkom sistemu koji još nije prestao da se nada da će njegovo moskovsko obrazovanje naći primenu u Elektrani jednom kad ona bude završena, a sin svoju nervozu i besperspektivnost pokazuje kroz agresiju. Film je u tom segmentu klasična “slice of life” varijanta, samo što je taj život težak i čini se besmislen.
Autor Carlos Quintela zna da samo na osnovu likova i njihovih ne-događajnih života ne može isfurati dugometražni film, pa nam je kao dodatak servirao snimke iz CEN-a, iz zlatnog doba nade i optimizma u toku podizanja grada i Elektrane koji deluju dokumentarno. Da li je zaista reč o arhivskim snimcima sa lokalne televizije ili su oni kasnije snimljeni na Beti ili VHS-u, zaista ne mogu tvrditi sa sigurnošću. Uostalom, nije ni bitno, jer ćemo na njima videti isključivo ono što očekujemo od takvih snimaka: zanos, propagandu i uverenost u konačnu pobedu.
La obra del siglo se teško može nazvati dobrim filmom. Prosto, sastavljen je od standardnih sastojaka i standardnih trikova za jedan takav uradak namenjen prikazivanju na marginama festivala. Kod njega je zapravo najzanimljivija zemlja porekla, Kuba, zemlja čija kinematografija u poslednje vreme doživljava preporod nakon izuzetno teškog i kriznog perioda. Kubanski filmovi su relativna novina na festivalima i teško je očekivati da baš svaki bude izuzetan. Laobra del siglo to nije, u najboljem slučaju je prosečan, i samo se nadam da će otvoriti put nekim novim i boljim filmovima.