2015.
scenario i režija: Michael Almereyda
uloge: Peter Sarsgaard, Winona Ryder, John Leguizamo, Jim Gaffigan, Kellan Lutz, Dennis Haysbert, Anton Yelchin, Taryn Manning, Anthony Edwards
Kao što to možda znate, nekada davno sam studirao psihologiju. Pokušavam da dokučim razlog za tu avanturu studiranja psihologije u Beogradu ranih 2000-ih. Možda mi je trebala psihološka pomoć. Možda je to jednostavno zvučalo cool: studirati psihologiju, to je možda bila i oznaka novonastajuće više srednje klase koja ne mora da studira nešto utilitarno, ujedno odlična stvar za pozu intelektualca i “akademskog građanina” koji bi bio “kritička svest društva”, kao i za pozu pred ženskama, kao, ja studiram psihologiju pa ih razumem.
Osim “usputnih” stvari, poput upoznavanja prolaznih cura i neprolaznih prijatelja, tih nekoliko godina studija mi nisu donele ništa vredno pažnje i taj proces traženja se loše završio: napustio sam fakultet tek neznatno pametniji nego kad sam ga upisao, verovatno sa još manje volje da sedim satima nad knjigom kada je lep dan ili kad Stratovarius (ili bilo ko) svira tu blizu, u Budimpešti, Zagrebu, Helsinkiju... Pitam se, pitam se, kako bi bilo da sam bio dobar student, pa da sam za vreme faksa našao šljaku, recimo u marketingu, ili da sam toliki genijalac da mi sve ide od ruke, pa da ostanem na faksu. Kurčeva rabota. Nešto drugo mi je očito bilo zanimljivije, što, istini za volju, i nije bilo teško u konkurenciji teorija da li vidimo žuto zbog receptora “štapića”, “čepića” ili zbog oba.
Jedna od stvari kojih se živo sećam bili su eksperimenti koji su nad nama bili vršeni u laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju. Nemojte se nadati nečemu zanimljivom, uglavnom su se svodili na to da li je skupina slova koju vidimo na ekranu smislena reč ili nije. Morali smo da skupimo po nekih 20-ak takvih eksperimenata. Sad, da mi je gradivo koje sam gulio bilo zanimljivije ili da su makar ti eksperimenti bili kreativniji, ja bih se možda i bavio psihologijom. Mene su zapravo zanimali mehanizmi ljudskog ponašanja u socijalnim i drugim situacijama, zašto se komformiramo i kako je moguće da drugome činimo zlo čak i kad nama taj čin ne donosi ništa dobro. Time se bavio Stanley Milgram, ne i beogradska akademska zajednica. Experimenterje film o njemu i njegovim istraživanjima, ali se reditelj Michael Almereyda pobrinuo da bude miljama daleko od klasičnog biografskog filma.
Sa Milgramom (Sarsgaard) se upoznajemo u kontekstu njegovog najpoznatijeg eksperimenta o pokornosti autoritetima. Taj eksperiment, sproveden na Yaleu ranih 60-ih mu je doneo slavu, ali i osporavanje po pitanju etičnosti. Forma eksperimenta je takva da dvoje učesnika, “učitelj” i “učenik” imaju svoje zadatke, učenik da pokuša zapamtiti određene sintagme i odgovoriti na pitanja sa višestrukim izborom, a učitelj da mu za netačne odgovore svaki put zvekne jači elektrošok. Predmet istraživanja nije učenik niti njegova mogućnost pamećenja, on je uvek ista osoba (Gaffigan) deo je tima ispitivača. Pravi predmet ispitivanja je učitelj, odnosno njegova tendencija da sluša autoritet i sledi pravila. U sobi je sedeo naučnik (Leguizamo) u mantilu i opravdanje za činjenje čak i protiv svoje savesti je bilo ponuđeno u višem cilju, odnosno napretku nauke. Rezultati eksperimenta su bili takvi da je 65% ljudi, nevezano za rasu, klasu, pol i starost, bilo spremno da u poslušnosti ide do kraja (i u svojoj glavi nanosi bol drugom ljudskom biću - aparatura je služila za masku, a učenik je glumio po zadatku), čak i kad im je njihov unutarnji moralni osećaj nalagao suprotno.
Milgram je, važno je pomenuti, Jevrejin koji je igrom slučaja rođen u Americi, pa je izbegao sudbinu koncentracionih logora. Eksperiment poslušnosti se naslanja na tezu Hannahe Arendt o banalnosti zla, zasnovanu na Eichmanovoj odbrani pred sudom u Izraelu da je on samo obavljao svoj posao najodgovornije što je mogao i da je samo slušao naređenja. Da, on je bio vernik nacional-socijalizma i vojnik partije, verovao je u “veće dobro”, ali lično nije osećao (toliku) mržnju prema Jevrejima, ali je svejedno radio to što je radio.
Pretpostavka je da bi, kada bi se eksperiment ponovio na drugim lokacijama i u drugim državama, rezultat bio potpuno isti jer je čovek spreman na pokornost autoritetu ako mu se čini da radi za “veće dobro” ili za svoju egzistenciju. Uostalom, Milgram u svom misaonom procesu nije morao ići do nacističke Nemačke ili do Sovjetskog Saveza ili bilo koje druge diktature, bilo je nesvetlih primera autoritarnog ponašanja i u američkom društvu: Amerikanci japanskog porekla su bili internirani za vreme rata u za nijansu manje strašne kampove nego što su to bili oni nemački, a i moralno vrlo sporna eugenika (izbacivanje neželjenih elemenata - fizički i mentalno bolesnih, zločinaca, Afroamerikanaca itd. iz evolutivnog “poola”) je bila popularna praksa u predratnoj Americi i podržavao ju je i predsednik Roosevelt.
Iako je sprovodio i druge eksperimente, uglavnom vezane za komformizam, volju i etiku svojih ispitanika, ovaj eksperiment o poslušnosti je ostao Milgramov najpoznatiji. On ga je na neki način proslavio, ali i obeležio. Prigovori na etiku eksperimenta se nisu odnosili na to što je ispitanik dobijao jedan, kontrolni elektrošok, nego na to da je ispitanik zapravo prevaren da uopšte učestvuje u eksperimentu i da je konstantno varan u toku. Milgram zbog toga nije uspeo dobiti mesto redovnog profesora na nekom od prestižnih univerziteta, već samo na Gradskom Univerzitetu u New Yorku gde je nastavio sa svojim eksperimentima i kontroverznim predavanjima kojima je animirao studente.
Ima u filmu jedna divna scena u kojoj se vidi koliko reputacija, nešto već izgrađeno, utiče na realnu sliku. Milgram pokušava da svojim studentima saopšti da su na Kennedyja izvršili atentat, a studenti misle da je to još jedna od njegovih “mozgolomki”, do te mere da ne veruju ni vesti koju čuju na tranzistoru, jer možda je šašavi profesor opet izveo neki štos, kao onomad Orson Welles sa Ratom svetova.
Međutim, naslov Experimenterse ne odnosi samo na Milgrama i njegove eksperimente, iako su oni okosnica filma, nego i na reditelja koji itekako eksperimentira sa filmskim izražajnim sredstvima. Experimenterstalno klizi između igranog i dokumentarnog, zapravo edukativnog, jer Milgram u sjajnom izvođenju Petera Sarsgaarda govori u kameru i objašnjava svoje teorije, ponekad čak i pre nego što ćemo njihove manifestacije i sami ugledati. Pored toga, Almereyda stalno skače iz realnog u nadrealno, pa ćemo tako na nekoliko mesta videti slonove u sobi, bukvalno, likove u boji u istom kadru sa crno-belom projektiranom pozadinom i likovima (što je pomalo doslovni namig), pa čak i jedan wtf? momenat kada nam Milgram saopšti da želi napisati autobiografski mjuzikl, pa spontano zapeva. Videćemo i Milgramov eksperiment pretvoren u trash televizijsku seriju i razgovor o tome sa Williamom Shatnerom (Lutz) i Ossiem Davisom (Haysbert).
Experimenterće nam svakako prodrmati mozak, pokrenuti sokove i naterati nas da razmišljamo o prirodi čovečanstva, a da nas pritom ne udavi i ne natera nas da se osećamo kao da smo ponovo na nečijem predavanju. Međutim, Almereyda, kreativan kakav je, uspeva da napravi nekoliko krivih koraka koji sigurno ne potapaju film, ali se čine nepotrebnim. Tako Milgramov privatni život sa ženom Sashom (Ryder) ne vodi nikamo, osim što nam daje do znanja da je taj veliki naučnik zapravo bio normalan tip. Nije tu problem u Winoni Ryder, ona se trudi da od lika izvuče maksimum i njeno prisustvo na ekranu je osvežavajuće, koliko u samom liku koji je uglavnom sveden na podršku i tek povremeno na kritiku našeg protagoniste.
Jednako tako, čini se da se Almereyda malo prekombinovao, pa na nekoliko mesta Experimenterdeluje kao namerno čudan film zbog autorovih ne baš opravdanih intervencija, što malo podriva kredibilitet. No i pored toga Experimenterzaslužuje moju ogromnu preporuku. Zbog ličnosti o kojoj se radi, zbog njegove teze i zbog važnosti spoznaje zašto smo sposobni da činimo zlo, pa i zbog sveže, eksperimentalne izvedbe Michaela Almereyde.