kritika originalno objavljena na: monitor.hr
![]()
![]()
![]()
![]()
2015.
režija: Steven Spielberg
scenario: Matt Charman, Ethan Coen, Joel Coen
uloge: Tom Hanks, Mark Rylance, Domenick Lombardozzi, Alan Alda, Amy Ryan, Austin Stowell, Scott Shepherd, Jon Curry, Will Rogers, Mikhail Gorevoy, Sebastian Koch, Peter McRobbie
Na Spielberga kao filmskog autora možemo gledati na nekoliko načina. On je majstor da napravi “neozbiljan”, dečiji film ili avanturu, kao što su to ET, Jurassic Park i Indiana Jones serijal. On je majstor žanrovskog filma, što je dokazao još sa Jaws i Close Encounters of the Third Kind. On voli da snima ozbiljne filmove epskih formata i ponekad mu uspeva da pogodi u centar, kao sa Schindler's List, a ponekad se ti filmovi izgube u didaktičnosti i pristupu “teške ruke”, kao Munich. U svakom slučaju, on je reditelj koji voli da radi, stalno i puno, pa mu se povremeno potkrade očiti promašaj kao što je to 1941, bizarnost kao što je The Terminal ili nešto čemu je vreme jednostavno isteklo, kao što je poslednji Indiana Jones.
Bilo kako bilo, Spielberg nam se vraća posle za njega atipično duge trogodišnje pauze. Sa prethodnim filmom, Lincoln, uspeo je da mnogo puta ispričanu priču ispriča na jedan drugačiji način i da postavi fokus na čisto pravnu bitku oko ukidanja ropstva, koji je nov i potpuno svrsishodan način da prenese poentu o potrebi za univerzalnim slobodama i napretkom, kao i o teškim bitkama i kompromisima radi osvajanja ili usvajanja istih, te da ozbiljno ozračje filma relaksira povremenim apsurdno-komičnim momentima. I njegov novi film Bridge of Spies pokušava nešto slično, kako u misiji ukazivanja na važnost američkih liberalnih vrednosti, odnosno poštovanja zakonskog okvira, tako i u tonu koji ozbiljnu temu začinjava humorom. Kažem: pokušava. Da vidimo uspeva li...
Kako nam uvodna kartica kaže, mesto radnje je Brooklyn, godina je 1957. i Hladni rat je na vrhuncu. Upoznajemo se sa neupadljivim, sredovečnim samcem (Rylance), slikarom-amaterom koji dovršava svoj autoportret. Njega juri vojska nešto manje neupadljivih agenata FBI-ja, ali on uspeva da se izvuče i utopi u masi, bez panike i spektakla, ode u park, naslika pejzaž i pokupi skrivenu poruku (jedan od briljantnijih momenata u filmu je kako on papirić izvlači iz novčića, gde je sakriven). Saznajemo da ipak nije siguran: agenti mu upadaju u stan i hapse ga. On je pukovnik Rudolf Abel, britanski državljanin i sovjetski špijun.
Razlika između Amerike i neke komunističke despotije je u tome što je i njemu, stranom agentu, formalno omogućeno suđenje pred porotom i pravo na kvalificiranu odbranu od optužbi. I tu na scenu stupa “naš čovek”, “all-American hero”, advokat koji zaista drži do prava i zakona, a ne samo do formalnosti, Jim Donovan (igra ga ko drugi, nego Tom Hanks, kao naručen za uloge poštenih i dobrih Amerikanaca). On živi svoj američki san, ima kuću u predgrađu, ženu (Ryan) i troje dece kao sa postera predgradske idile, partner je u uglednoj advokatskoj firmi, učesnik Nürnberškog procesa na pobedničkoj strani i specijalista za poslove sa osiguranjem.
Zašto baš njemu uvaljuju taj nezahvalan zadatak da bude pro bono branilac u slučaju koji ne može dobiti donekle je jasno: šef (Alda) računa da će ga Jim braniti sa integritetom i etikom i da šarada od suđenja neće biti baš potpuna. Greška u računici je samo to što će ga Jim braniti sa možda malo previše integriteta i etike protiv nejasne i sklepane optužnice i protiv sudije koji “navija” za svoj, američki, tim. Jim će postati jedan od najomraženijih ljudi, ali će ga to iskustvo dovesti u ključnu poziciju kada Sovjeti obore američki špijunski avion U2 i zarobe i osude pilota Francisa Garyja Powersa (Stowell).
Treba obaviti razmenu, ali nju dve države ne mogu dogovoriti direktno, a Amerikanci sigurno moraju koristiti posrednika i Donovan je, kao Abelov advokat, idealan za tu ulogu. Ona će se obaviti u Berlinu. Dodatni zez je i to što DDR, koji Amerika ne priznaje, želi u tome učestvovati i u zamenu ponuditi uhapšenog studenta ekonomije Frederica Pryora (Rogers) koji se naprosto zadesio u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, iza zida koji se upravo podizao. Pred Donovanom su dva seta pregovora, sa Rusima koje predstavlja službenik ambasade u Berlinu Šiškin (Gorevoy) i sa Nemcima koje predstavlja advokat Vogel (Koch). Zvanični američki cilj je jasan: Abel za Powersa, kako to kaže CIA-in agent Hoffman (Shepherd), ali Donovan želi više od toga – obojicu. Hoće li mu to uspeti kada se može osloniti samo na instinkt i blef? 
Odužio sam sa radnjom, možda i “spoilao”, ali to je takav film, nezgodan za analizu. Priču o “spoilerima” možemo odmah zanemariti, film je rađen po istinitom i ne baš tako opskurnom događaju, i većinu toga što možete videti u filmu piše i na Wikipediji. Istini za volju, kao i svaki hollywoodski film, ovaj nudi vrlo romantiziranu verziju tih događaja koji su samo inspirirani istinom, ali ne i bazirani na svim okolnostima. Treba nam heroj, trebaju nam simpatični i antipatični epizodisti i zlikovci, trebaju nam “naši momci” koji baš i ne kapiraju širu sliku, pa zato skoro da iz gluposti sabotiraju celu akciju, iako su u stvarnim događajima, verujem, učestvovali inteligentni, ozbiljni i kompetentni ljudi.
Prvi i osnovni problem sa filmom je njegova struktura. Ono što percipiramo kao uvod u glavnu, špijunsku priču traje barem do polovine filma i zapravo je kombinacija sudske drame i moralnog stava zašto je Amerika bolja od SSSR-a i zašto će u konačnici pobediti u Hladnom ratu. Špijunska drama u Berlinu, iako je logična posledica zapleta oko Abela i Donovana, svejedno deluje kao drugi film i žanrovski i glede poruke. Dva filma u jednom, svaki sa svojim temama i pod-pričama, nisu nikad dobar znak. Dodajmo na to i vrlo nezgrapni tretman vremena koje prolazi, pa da nam nije povremenih podsetnika razbacih po filmu, zaključili bismo da se sve odigralo u rasponu od nekoliko meseci.
Drugi problem sa filmom je to balansiranje između ozbiljnog i komičnog tona. U toj komičnosti se jako oseća spisateljska ruka braće Coen i to bi samo za sebe bilo odlično u nekom drugom filmu koji nije opterećen didaktičnošću kao što je to slučaj sa Bridge of Spies. Naprosto, njihove zezalice i duhovite replike odaju utisak nonšalantnosti u nečemu što je zamišljeno kao ozbiljno. Same za sebe, one podižu ritam filma kada očekujemo da će upasti u prazan hod, u sećanje prizivaju njihov Burn After Reading i u suštini nisu uvredljive čak i kad su preterane (portret Istočnih Nemaca, KGB-ovaca i CIA-e), jer su naprosto apsurdne.
Problem tretmana likova smeta na drugom mestu. Recimo, policajci, sudije, pa čak i obični građani su predstavljeni kao ozlojeđeni, zatucani tipovi. Donovanova familija postoji samo da njegovoj advokatskoj logici i etici suprotstavlja “glas naroda” i pojedine generacijske stavove. Donovan je predstavljen kao neverovatni heroj liberalnih vrednosti u Americi koji stvari samostalno rešava što pravničkim znanjem, što duhovitošću, što pokeraškim instiktima, nešto kao Alan Shore u tumačenju Jamesa Spadera u seriji Boston Legal, samo skromniji i manje ekscentričan u nastupu. Pilot Powers i naročito student Pryor su toliko bezlični da su skoro nepostojeći entiteti.
Sa pozitivne strane, jedini zaista nijansirani lik je Abel i Mark Rylance ga se hvata odlično, pa je njegova epizoda sočna i nadahnuta, a on čak uspeva da isfura “running joke” u potpunom “deadpan” maniru. Za pretpostaviti je da mu se smeši makar nominacija za Oscara, onu za Globus je već osigurao. Takođe, Tomu Hanksu sjajno stoje uloge dobrih Amerikanaca, ta kombinacija svakodnevnosti i moralnog integriteta i lik Jima Donovana tu nije izuzetak. Posebno je zadovoljstvo gledati njih dvojicu u zajedničkim scenama.
Uz to, film je odlično snimljen na lokacijama u New Yorku, Nemačkoj i Poljskoj i izgleda atraktivno, uz dužnu pažnju posvećenu detaljima vezanim za period. Iskreno, bez nekih od njih se moglo, nisu nužni za priču i film bi bio kompaktniji, i to je slučaj sa predavanjem o atomskoj katastrofi u školi u koju ide Donovanov sin, ali i to je zanimljiv podsetnik na vremena kada je svet strepeo od nuklearnog rata velesila.
Sve u svemu, Bridge of Spies je gledljiv film zbog glumačkih ostvarenja i ponekih detalja, pa čak i humora, ako smo u stanju zanemariti njegovu ozbiljnu misiju. Ta ozbiljna misija potvrđuje da film govori o pravim stvarima i da mu je srce na pravom mestu, iako je humorom pomalo devalvirana. Spielberg uspeva da uhvati atmosferu nepoverenja i duh vremena i da prenese svoju poentu, a da nas pritom ne optereti previše. Nažalost, ovako koncipiran Bridge of Spiesje suviše razapet između žanrova i ambicija da bi postigao i više od toga da bude film za koji vam neće biti žao da ste ga pogledali.