2015.
režija: Alfonso Gomez-Rejon
scenario: Jesse Andrews (prema svom romanu)
uloge: Thomas Mann, RJ Cyler, Olivia Cooke, Nick Offerman, Connie Britton, Molly Shannon, Jon Bernthal, Katherine Hughes
Kada je osvojio sve što se osvojiti da na Sundance Festivalu (Grand Prix žirija i nagradu publike), Me and Earl and the Dying Girl je postao film o kome se mnogo priča u kritičarskim krugovima. Uostalom, filmovi o odrastanju po motivima “young adult” književnosti su u neku ruku klasik, pa ne treba da čudi da je ovogodišnji pobednik prestižnog američkog indie festivala koji inače dolazi iz eminentne nezavisne produkcijske kuće Indian Paintbrush (Wes Anderson radi s njima) odmah našao hollywoodskog distributera. Dodajmo na to činjenicu da se ovaj film naslanja na prošlogodišnji iznenađujući hit The Fault in Our Stars, opet imamo relativno poletni tretman teme koja u principu služi za festival krokodilskih suza, i publicitet kritike, festivalske i redovne publike je zagarantovan. Finansijski rezultati nisu doduše tako impozantni, ali nije to ni poenta takvih filmova.
Zapravo, dosta toga je rečeno u naslovu. Imamo naratora Grega (Mann), tipičnog predstavnika moderne, anksiozne i zbunjene srednjoškolske omladine koji se ne snalazi u socijalnim situacijama (i situacijama generalno, mislim, maturant je i nema pojma gde će, šta će i da li će uopšte studirati) i zato kontakte održava na najpovršnijem mogućem nivou. Ako je moguće, sa svima na zdravo-zdravo, roditeljska pitanja izbegava i sve u tom fazonu. Klasična varijanta, keva (Britton) lagano smara, ćale (Offerman) je tip koji je večito u kući, u bade-mantilu i bos, fura internacionalnu i često morbidnu hranu i gleda slične takve filmove.
Njegov jedini prijatelj, iako ga on naziva kolegom je Earl (Cyler) sa kojim deli ljubav prema stranim i art filmskim klasicima, što njih dvojica iskazuju pomalo ironičnim, namerno retardiranim kratkim parodijama. Neki od njihovih naslova su A Sockwork Orange, Monorash, Brew Velvet, 400 Bros, Death in Tennis, 2:48 PM Cowboy... Oni su kao Troy i Abed iz Communitija, samo bez toliko znanja, veštine i reklo bi se čak istinske ljubavi za filmove. Obojica, naravno, imaju strahove od žena, odnosno cura. Gregove teorije se pretvaraju u stop-motion animaciju, dok se Earl brani infantilnim govorom koji nekako pre ili kasnije završi na sisama.
Umiruća devojka ima leukemiju i zapravo je jedna od Greggovih usputnih školskih poznanica. Ali njihove majke se poznaju, pa je Gregg utlačen od strane svoje da svoju školsku drugaricu Rachel (Cooke) poseti i malo se sa njom podruži. Iako je njena majka (Shannon) od starta lagano pripita neprijatno entuzijastična, Rachel nije oduševljena posetom. Ne želi sažaljenje, posebno ne od pajsera kao što je Greg. No, on će je pridobiti svojim humorom i upornim angažmanom oko nje, ona će postati deo ekipe sa njim i Earlom, a kada se njeno stanje pogorša, njih dvojica će na pobudu zgodne cure Madison (Hughes) pokušati da snime film za bolesnu prijateljicu.
Referenca na The Fault in Our Stars je očita, i ishod je isti. Tu ne govorim toliko o priči, Greg kao narator je “spoila” na načine koji su meni nezamislivi, koliko o poenti: nehajni, egocentrični momčić će preko druženja sa umirućom devojkom naučiti neke važne lekcije iz života. Ipak razlika ima. I pored auto-ironičnog humora, The Fault in Our Stars je “bona fide” plakalica od početka do kraja, dok je Me and Earl and the Dying Girl za nijansu razigraniji i poletniji film, barem u većem delu.
To se vidi i po tonu pripovedanja (koji se hvata i škole i klasičnih školskih podela po klikama i sub-kulturama i klasičnih teen problema), i po dosta artističnoj kameri koja često hvata čudne uglove, a i po tretmanu protagoniste i njegovog okruženja. Razlika je i u tome što Me and Earl and the Dying Girl odmah u startu seče sve melodramatske klišee, narator nam odmah objašnjava da tu neće biti reči o ljubavi, nego o prijateljstvu.
Kritika se raspisala i oštro podelila po pitanju ovog filma. Neki ga nazivaju hrabrim, toplim i iskrenim, drugi ga smatraju veštačkim, više isfoliranim nego ispoliranim i stereotipnim na granici uvredljivosti. I jedni i drugi mogu biti u pravu, jer su u pitanju sasvim legitimna tumačenja istih stvari koje gledamo pred sobom na ekranu. Neke stvari su, međutim, očite. Mladi glumci su apsolutno sjajni u svojim ulogama, ležerni i nadahnuti, a Olivia Cooke ide u nesuđene emotivne dubine za tako mladu glumicu ograničenog iskustva. RJ Cyler je toliko simpatičan i opušten da nam može promaći da je njegov lik bazično crni “sidekick” belom protagonisti, jedan od onih koji žive u ruševnim kućicama i imaju debilnog, nasilnog brata sa opasnim psom, i da bez njega ne bi imao šta tražiti u filmu. Thomas Mann isto uspeva da nađe balans tako da njegov seronja od lika bude barem interesantan seronja. Što je najvažnije, njihova ostvarenja ne stoje samo sama za sebe, nego je količina hemije u zajedničkim scenama zavidna. Kod odraslih stvari stoje malo drugačije i tu u prvi plan ispadaju problemi sa pisanjem likova. Oni su jednostavno redom suviše jednodimenzionalni pa je karikaturalnost u izvedbi tih nekoliko osobina skoro neizbežna.
To nas dovodi do problema pisanja za film kao takvog. Jesse Andrews je debitant u svakom pogledu. Ovo mu je prvi roman i prvi scenario, a pritom je napravio grešku da je sam radio adaptaciju. Istina je da niko ne može poznavati delo kao njegov pisac, ali je takođe istina da će pisac biti manje sklon neophodnim izmenama kako bi delo prilagodio novom mediju. Dok su u romanima pojedini pasaži za skretanje pažnje sa glavnog toka radnje po pravilu dobra stvar jer su relaksirajući, u filmu su problematični jer često ne vode nikuda. Sve oko škole i školskog eko-sistema, od grupica preko profesora istorije (Bernthal) pa do Gregovih obaveza i dilema možda nisu višak sami po sebi, ali retko funkcionišu, razvlače trajanje filma i opterećuju glavnu priču.
Režija je tu predmet diskusije. Po svemu što vidimo, Gomez-Rejon bi očito vrlo rado pokazao šta on zna i ume, od korištenja animacije, preko vizualizacije tih parodijica i posveta i ubacivanja referenci do kompozicije kadra. Kao i kod svakog početnika, nešto uspeva (kao popunjavanje prijavnice za fakultet praćene imitacijom Herzoga, kako u glasu, tako i u sadržaju onoga što bi on rekao ili onaj dugi, fiksirani kadar rasprave između Grega i Rachel koji izaziva neverovatne emocije), a nešto ne (kao većina parodija i često poštapanje sa klišeima, premda je očita njegova namera da to bude komentar, ali reč je tek o blagom “twistu”, ne o subverziji).
Treba, pak, imati u vidu da je Alfonso Gomez-Rejon samouki reditelj koji je kratke filmove snimao kao zamenu za školske zadatke, a kasnije je radio kao personalni asistent značajnim hollywoodskim imenima, da bi napredovao prvo do pozicije reditelja druge ekipe, pa do televizije, pa konačno do filmskog debija sa Me and Earl and the Dying Girl. Njegova fascinacija filmom je neupitna, ali mu očito treba još prakse da bi našao pravu meru i svoj stil. Ovde isprobava dosta toga, ali Me and Earl and the Dying Girl ostaje na momente usiljeno čudan, tipičan indie film iz Sundance kuhinje. Gledljiv svakako, uglavnom zabavan, na momente nadahnut i emotivan, solidan, možda čak i dobar ali daleko od savršenog.