2015.
režija: Nima Nourizadeh
scenario: Max Landis
uloge: Jesse Eisenberg, Kristen Stewart, Connie Britton, Topher Grace, Walton Goggins, John Leguizamo, Bill Pullman, Tony Hale, Stuart Greer, Michael Papajohn
Neambiciozni Mike (Eisenberg) provodi svoje dane u konzumiranju svake droge koja mu padne šaka, šljaka kao prodavac u drugoj smeni u prodavnici i crta stripove o majmunu-astronautu. Jedina svetla tačka u njegovom životu je njegova devojka Phoebe (Stewart) sa kojom deli ljubav prema travi i blejanju i koja je dosta funkcionalnija osoba od njega, pa bazično čisti sranja koja on za sobom ostavlja. Očito, ona je puna razumevanja za njega, jer koja bi trpela takvog pajsera, naročito sa hendikepom da dobije napade panike svaki put kad se sprema da napusti buđavi gradić u kome žive. Zato se i sprema da je zaprosi čim se ukaže prilika.
No dobro, očito da njega prati sreća kakva obično prati takve budale. Ne samo da nije zaspao sa zapaljenim džointom i zapalio kuću, nego čak nikad nije ni robijao. Međutim, njegova sreća će se okrenuti kada se u trgovini pojavi sredovečna Victoria (Britton) i izbrblja mu nešto nerazumljivo. Na kraju smene ga pred radnjom čekaju dvojica tipova koja prvo petljaju nešto oko njegovog auta, a onda ga napadnu. Oni su naoružani, a on ima samo čašu tople supe i kašiku. On ih ubije, hladno i bez problema.
Takav zaplet smo mogli pretpostaviti nekoliko scena ranije kada su se u priči pojavile zakulisne radnje u CIA-i. Victoria je tamo agentica-planerka i dobila je poruku da se njen već napušteni projekat gasi i da se uklanjaju svi tragovi. Operacijom upravlja sveže uznapredovali šupak od lika Yates (Grace) koji to vidi kao priliku da pogura svoj projekat. Jasno, njen projekat je naduvani Mike, a njegov su ubice koje šalje i šalje. Buđavi gradić Liman, West Virginia će postati poprište krvavog obračuna.
Iako početak sa špijunažom i budalama jako podseća na Burn After Reading braće Coen, ime gradića je zapravo mnogo bolji “hint” šta nas očekuje. Liman nećete naći na mapi jer ne postoji. Ime je asocijacija na Douga Limana, reditelja prvog od novih Bournefilmova i još nekih drugih filmova: političkog trilera Fair Game(2010), “brangelina” akcione komedije Mr. and Mrs. Smith(2005), ali i zabavnog tinejdžerskog Pulp Fiction klona Go(1999). Očekujte, dakle, akcionu komediju sa puno krvi i dozom bizarnosti o CIA-i, tajnim projektima i naduvanim budalama, začinjenu stripovskom estetikom.
Realno gledano, to smo već nekoliko puta videli na filmu i tu formulu nije moguće varirati u nedogled. Međutim, nije li akcioni film sam po sebi nespojiv sa slacker/stoner komedijom čiji su likovi toliko niskog nivoa energije? Zapravo, u prvoj trećini spoj nekako radi, verovatno iz razloga što se akcija samo očekuje, a humor nije toliko napadan, pa ostaje efektan na onaj “deadpan” način. Međutim, kada akcija dobije momentum, humor se polako gubi i svodi na prežvakane klišee. Zbog formuličnosti koje se do pred sam kraj filma drži, American Ultra postaje relativno relaksirajuće, ali prolazno B-filmsko iskustvo i to je šteta.
Film ima potencijala na koje baš i nismo računali. Recimo Topher Grace je više nego solidan kao negativac-pičkica, mastiljar koji je dobio priliku da se igra rata i zamišlja se kao veliki vođa. Recimo Kristen Stewart koja se potpuno očistila od loše glumačke karme koju je navukla sa Twilightom i vratila se kao pouzdana i versatilna glumica koja je sposobna da iznese emotivnu težinu filma, a da je pritom sačuvala nešto od svog “twilightovskog” zvezdanog, odnosno komercijalnog potencijala. Jesse Eisenberg, iako uglavnom igra pametnjakoviće, je kao stvoren za te izgubljene i neambiciozne likove. The Double je bio prvi korak u tom smeru, a American Ultra to podiže na jedan novi nivo.
Dalje, ceo taj koncept vladinih tajnih eksperimenata i zavera ćutanja koji je bio popularan u periodu unipolarnog sveta 90-ih je sam po sebi zanimljiv, ali do sada još nismo videli ideju da je CIA svoje mašine za ubijanje maskirala u neambiciozne stonere. Priznajem, taj koncept mi je intrigantan, jer bi mogao upaliti: ko bi posumnjao na usporenu, izgubljenu, miroljubivu i stoga bezazlenu budalu. Iako obojica imaju više iskustva sa komedijom nego sa akcijom, Landis i Nourizadeh nisu više posvetili tom aspektu maske, nego su požurili na rokanje.
Čak i u toku tog šablonskog akcijanja ima par mesta na kojima njih dvojica pravilno ubacuju dramske momente. Recimo, film savršeno tempira obrat vezan za Mikeov i Phoebin odnos, a čak je otrcani “trope” sa prstenom nekako isfuran. Takođe, retko viđamo da negativci ispod glavnog, makar i dokazani ludaci, iskazuju svoje mišljenje o nečemu, a naročito da pruže argument da oni nisu tu gde su svojom voljom. American Ultra ispod tog naslova fura lagano anarho-stav, jer su motivacije svih likova osim Pullmanovog (efektivno je dva minuta u filmu kao strogi i tajnoviti veliki meštar CIA-e) uglavnom neposlušnost i kontra nekom sistemu. U tom smislu, na kraj možemo gledati i kao na sprdnju i kao na kapitulaciju i priklanjanje tom istom sistemu protiv kojeg smo se, svesno ili nesvesno, borili.
Najveći problem filma je njegova akciona komponenta. To naprosto nije zadivljujuće. To je u najboljem slučaju pristojno. Jesse Eisenberg je svašta, ali nije idealni akcioni junak. Čak i dobro zamišljen koncept upotrebe kućnih predmeta ili namirnica i oruđa u super-marketu nije izveden za žarom i oni “wow” efektom koji je neophodan kad gledamo takve scene. Akcijada ovde guši komičnu i satiričnu stranu filma. American Ultra je gledljiv, ali ne i impozantan, pa mu i pored natuknutih zanimljivih detalja ne gine brz put u zaborav.