2015.
scenario i režija: Alex Ross Perry
uloge: Elisabeth Moss, Katherine Waterson, Patrick Fugit, Kentucker Audley, Keith Poulson, Kate Lyn Sheil
Rekoh na istom ovom mestu pre nekih godinu dana u kritici za njegov prethodni film, Listen Up Phillip, da je Alex Ross Perry jedno od imena koje treba pratiti i da bi vrlo uskoro mogao postati nosilac američke indie scene. Razlog zašto sam to rekao je bilo Perryjevo demonstrirano savršeno razumevanje citatnosti, kako filmske (od Woody Allena, preko Wesa Andersona do Johna Cassavettesa), tako i literarne, pošto su u centru filma stajale dve fikcionalizirane verzije poznatog pisca Phillipa Rotha, mlada i stara. Godinu dana kasnije, eto njega sa novim filmom, Queen of Earth da potvrdi moju tezu.
Kao i Listen Up Phillip, i Queen of Earth je izuzetno citatan film (do čega ćemo doći) i upadljivo retro štiha, snimljen na 16mm traci, onako nepogrešivo zrnasto. I ovde imamo raskid i Elisabeth Moss u tom raskidu, ali za razliku od prethodnog filma o dvojici muškaraca koji hrane ego, sjebanost i depresiju jedan drugome, ovde smo svedeni na dve žene i kuću na osami. Kuće je bilo i u prethodnom filmu, ali ovde ne očekujte ni širinu, ni glamur, ni obilje lokacija, pa čak ni jasan humor, ma kako intelektualan on bio koji je ovde skoro potpuno utišan i ostavljen u trećem planu. Queen of Earth je skučen, klaustrofobičan film izuzetnog psihološkog naboja.
Catherine (Moss) upoznajemo rasplakanu i na kolenima. Nju upravo ostavlja frajer, James (Audley) i ona to ne može da podnese. Možemo pretpostaviti da je ona samo razmažena princeza koja je navikla da dobije sve što poželi, pa ne zna da gubi dostojanstveno, ali nije to samo to. Saznaćemo ubrzo da je ona u suštini ovisna osoba, da svoju vrednost jedino sagledava kroz muškarce, prvo kroz oca, velikog umetnika za kojeg je radila dok se ovaj nije ubio, pa onda i kroz Jamesa. U svrhu svojevrsne terapije, ona tako ranjiva, odnosno ranjena, odlazi kod svoje najbolje (možda i jedine) prijateljice Virginije, Ginny (Waterson) u vikendicu na jezeru.
To, međutim, neće biti samo takav put oporavka. Prvo, Catherine je toliko temeljno sjebana da joj sedam dana odmora ne može pomoći. Drugo, Ginny se u kuću praktično uselio frajer, sused Rich (Fugit), kojeg Catherine ne miriše, da li samo zbog toga što je muškarac ili i zbog toga što ga smatra prostakom, a ne miriše ni on nju jer je smatra tipičnom bogatom kučkom. Treće, sva je prilika da se dugotrajno prijateljstvo između njih dve već prirodno bliži kraju, da su otišle na suviše različite strane i da umesto podrške jedna za drugu imaju samo podjebavanje i nadjebavanje. Kako bi to ilustrovao, Perry nam daje i nenajavljene “flashback” scene na isto mesto prošle godine kada je situacija bila obrnuta: Ginny je tada bila u krizi, a Catherine nesposobna da joj pomogne, opsednuta svojom srećom.
Nemojte se povoditi za opisom radnje i prerano zaključiti da se radi o “mumblecore” filmu koji se kroz dijaloge hvata svakodnevnih životnih problema. Nazire se i taj uticaj, ali je atmosfera potpuno drugačija: misteriozna, mračna, na granici ludila i sve u svemu zloslutna. Oseća se nadolazeća tragedija, ali se ne može sa sigurnošću pogoditi kakva tačno. U prilog tome govori i jezivi soundtrack i sjajno sugestivna fotografija oslonjena na kadrove iz atipičnih uglova, kao i montaža koja nam ne “crta” jesmo li u sadašnjem vremenu ili “flashbacku”.
Što se citata tiče, ima tu i Bergmana (Persona) i De Palme iz njegove “hitchcockovske” faze (i vizuelno, u pojedinim “voajerskim” kadrovima, i glede atmosfere), ali ponajviše Polanskog i njegove “stambene trilogije”, od Repulsion do The Tennant, bez Rosemary's Baby. To je sve fino složeno kao put u ludilo pod pritiskom u relativnoj izolaciji. Kada smo već kod ludila, ono ovde nije dato kao neki realni mentalni poremećaj, nego ostaje uopšteno i nepredvidivo, na tragu onoga što srećemo u literaturi, drami i na filmu.
Cela glumačka postava, a naročito dve glavne glumice, moraju da pogode pravi ton za svoje iznijansirane likove. Logično, prvo ćemo primetiti Elisabeth Moss, njena Catherine je dosta upadljivija i ekstrovertnija u svojoj sjebanosti i Mossova svoj posao radi sjajno, izbegavajući zamke karikaturalnosti. Katherine Waterson ima još teži i neuhvatljiviji zadatak da uhvati Ginny između brige i prezira u dosta introvertnijoj i diskretnijoj varijanti i da u lik unese nešto manipulativnosti. Patrick Fugit kao jedini zastupljeniji muški lik Rich fino balansira između zluradosti, podjebavanja i generalno jezive pojave i kao takav je savršeno funkcionalan, naročito ako pratimo razvoj događaja iz Catherinine perspektive koja nije pouzdana.
Queen of Earth nije nimalo lagan film i treba mu dati vremena da vas uhvati, jer vas onda sigurno neće tako lako ispustiti. Možda ovakvi filmovi dolaze kasno, u svetu u kojem čovek lako i brzo gubi pažnju. Možda bi bio bolje percipiran i shvaćen tih mitskih 70-ih, bilo kao “arthouse” film sa evropskim uzorima, bilo kao malo umetničkija varijanta B-filmske misterije za jeftinije i “drive-in” bioskope. Ukratko, preporuka.