2015.
režija: Arnaud Desplechin
scenario: Arnaud Desplechin, Julie Peyr
uloge: Quentin Dolmaire, Lou Roy-Lecollinet, Mathieu Amalric, Cécile Garcia-Fogel, Françoise Lebrun, Olivier Rabourdin, Elyot Milshtein, Raphaël Cohen, Lily Taieb, Pierre Andrau, Eva Doe-Bruce, Mélodie Richard
Paul Dedalus (Amalric), uspešni i priznati etnolog-antropolog, budi se svog poslednjeg dana u Tadžikistanu u kojem je dugo živeo. Na povratku u Francusku ga na aerodromu čeka neprijatno iznenađenje: biva zadržan radi utvrđivanja identiteta jer lične podatke deli sa još jednom, sada već pokojnom osobom. To je posebno osetljiva situacija jer je, kao stručnjak za jezike i običaje Centralne Azije upravo dobio posao u Ministarstvu spoljnih poslova. U pritvoru i razgovoru sa istražiteljima seća prelomnih tačaka iz svog odrastanja...
Film je podeljen u tri asimetrična poglavlja, uz prolog i epilog, pa strukturom i poetičnim ugođajem zaista podseća na roman, ujedno i univerzalan i duboko intiman. Prvo i najkraće od tri poglavlja bavi se nesrećnim detinjstvom sa psihički obolelom majkom (Garcia-Fogel) i uglavnom odsutnim, ali zato nervoznim i grubim ocem (Rabourdin), od kojih Paul beg pronalazi kod stare tetke (Lebrun) koja mu otvara horizonte prema stranim jezicima, dalekim predelima i drugim kulturama.
Kada već naslutim tok u kojem mislimo da će film ići (sentimentalna priča o teškom odrastanju), Desplechin hitro menja smer i vodi nas u neočekivano. Drugo poglavlje je gotovo žanrovsko, kao teen verzija špijunskog filma i pokriva Paulov (Dolmaire) srednjoškolski izlet u Minsk i malo herojsko delo koje je izveo sa školskim drugom Marcom (Milshtein). Njih dvojica su se odvojili od grupe, preobukli i odneli neke poverljive dokumente skupini marginaliziranih Jevreja na kraju grada. Ovo poglavlje rešava misteriju ukradenog identiteta, ali takođe uspostavlja idealizam kao ključnu osobinu za Paula.
Treće, najobimnije poglavlje koje zauzima dve trećine filma bavi se anatomijom jedne mlade ljubavi, od flerta i zavođenja, preko međusobnog ispunjavanja i rasta, do ovisnosti, dilema, gušenja, prevazilaženja i razlaza. Paul je sad već brucoš u pokušaju, a njegova cura je šesnaestogodišnja “femme fatale”, Esther (Roy-Lecollinet), naoko samouverena kao što to znaju biti ili makar glumiti tinejdžerke koje su svesne da izgledaju poželjno, ali zapravo nesigurna i ovisna osoba koja ima stalnu potrebu da bude voljena. Mlade ljubavi su takve, njih treba preživeti kao što treba preležati dečije bolesti, ali Paul, iako je zapravo serator koji konstantno okreće priču na svoju stranu, ipak ima dovoljno obraza da prizna kako ga je ta mlada ljubav formirala kao osobu, verovatno više od knjiga koje je pročitao i predavanja koja je odslušao.
Ako vam se imena Paul i Esther učine poznatima, to znači da ste prepoznali autorov mig i “hint” na njegov najpoznatiji i najuspeliji film iz rane faze karijere Comment je me suis disputé... ma vie sexuelle (1996) sa tada mladim Mathieuom Amalricom u ulozi Paula na životnoj prekretnici između akademske karijere i cure koja ga čeka doma i Emmanuelle Devos u ulozi Esther. Iako u suštini priča istu priču, nisu to isti filmovi, niti je Trois souvenirs de ma jeunesse nastavak za koji je neophodno biti upoznat sa prethodnim filmom, iako je to poželjno i dodaje par slojeva na ionako slojevito delo. Nije tu stvar toliko filtera i okvira sećanja datog kroz Amalrica kao Paula u odrasloj dobikoliko zrelijeg, objektivnijeg autorskog pogleda i perspektive. Istina je da vizura ostaje Paulova i da je on razrađeniji lik od Esther, ali autor njemu ne pristupa apologetski i bez ikakve kritike, kao što je ona, ako već nije kompletna osoba, onda pre sećanje obojeno sentimentom nego standardna konstrukcija od lika.
Dvoje glumaca debitanata sjajno nose svoje uloge, ležerni su svaki za sebe, a zejdničke scene im pršte od hemije da ih je pravo zadovoljstvo gledati. Iako nemamo prilike videti odraslu Esther, možemo legitimno izmaštati u kakvu bi se osobu ona razvila na osnovu onoga što nam Lou Roy-Lecollinet donosi. U slučaju Paula imamo još zanimljiviju situaciju da zapravo imamo tri lika i dva glumca u dva filma, u čemu je zanimljiva funkcija Mathieua Amalrica u mladosti i danas koja Quentinu Dolmaireu pruža ideju-vodilju, ali on ulozi ne prilazi kroz imitaciju i “paint by numbers” pristup, nego je kreira i nadograđuje sam za sebe. Mladi par u centru je pojačan što poznatim glumcima, što njihovim vršnjacima, od kojih su neki takođe debitanti, u obilju sporednih i epizodnih uloga.
Ono na čemu Desplechin radi intenzivno su ugođaj i tekstura. Njegov pokušaj internacionalnog proboja sa filmom Jimmy P (2013) nije bio najuspešniji, pa se vratio na poznat teren i na poznatu priču, ali ne bez rizika. Zato se i fokusira na detalje vezane za period (80-te i 90-te u Parizu i provinciji na severu zemlje) i slojeve i slojeve pozadine, dinamiku jedne ekipe mladih ljudi, studentskog i srednjoškolskog života, mladosti kao takve. Skoro svaka scena za sebe, od pseudo-cool, a zapravo nespretnog flertovanja, preko dobijanja batina iz principa, pa sve do prizora iz studentskog života (loš smeštaj, fakultetske obaveze, konstantni manjak novca) koje možemo zamisliti u dosta površnijim socijalnim filmovima su ovde čisto zlato.
Od početka do kraja, od celine do najsitnijeg detalja, Trois souvenirs de ma jeunesse predstavlja dva sata čistog i nepatvorenog filmskog užitka koji pleni toplinom, iskrenošću i šarmom. Ogromna preporuka za ovaj mali dragulj savremenog francuskog filma.