režija: Hans Petter Moland
scenario: Kim Fupz Aakeson
uloge: Stellan Skarsgard, Pal Sverre Hagen, Bruno Ganz, Sergej Trifunović, Goran Navojec, Miki Krstović, Jakob Oftebro, Peter Andersson, Brigite Hjort Sorensen, David Sakurai
Kraftidioten je prokleto zabavan film. U pitanju je jedna postmoderna akciona triler komedija, na tragu Tarantina, braće Coen (poveznice sa Fargom su više nego uočljive) i braće McDonnagh. Sve to je upakovano u “revenge flick”, smešteno usred norveške ljute zime, napunjeno kriminalcima sa nadimcima iz hollywoodskih filmova i više nego duhovitim, ponekad potpuno apsurdnim dijalozima, te isprekidano umrlicama sa imenom, prezimenom, nadimkom i veroispovešću pokojnika koje kako film odmiče postaju sve zabavniji intermezzo.
Nils Dickman (Skarsgard) je upravo dobio titulu građanina godine u svojoj zapizdini u kojoj živi zahvaljujući svom predanom radu na čišćenju snega. Nils, međutim, nema vremena da se opusti i uživa, jer je njegov sin nađen mrtav i predoziran. Nils tvrdi da njegov sin nije bio narkoman, što norveška policija otpisuje kao još jedan slučaj u kojem roditelj ne poznaje najbolje svoje dete, ni prvi ni poslednji. Nils ipak ide za osećajem, a kada mu sinovljev drug kaže da su njih dvojica “o’ladili” lokalnu mafiju za 15 kilograma kokaina, te da ih ista ta mafija juri, Nils kreće na put osvete odozgo prema gore, sve vreme ostajući stoički hladan i skandinavski skroman, uz malo obavezne zdravo-seljačke naivnosti.
Put osvete ima svojih ograničenja, neki ljudi jednostavno ne žele izdati svog šefa, pa Nilsov samostalni pohod ne može doći do vrha kriminalne organizacije, uprkos tome što je rešio prvu trojicu na dnu na najjednostavniji i najelegantniji način, pomoću freza za sneg i žičane ograde za kokošinjac. On će se zato obratiti svom bratu, i samom bivšem kriminalcu pod nadimkom Wingman (Andersson) koji će mu namignuti u pravcu lokalnog šefa mafije, grotesknog Grofa (Hagen) i njegovu kliku veselih rasista.
U međuvremenu Grofu nije pravo da mu se ljudstvo osipa bez ikakvog razloga i traga, pa pretpostavi da iza svega toga stoji albanska ili srpska mafija, koji god da su, pa preventivno kreće u rat s njima. Srpski klan predvođen Ćaletom (Ganz) neće puno čekati da krene u osvetu, pa je krljačina neminovna.
Već samo radi zapleta, Kraftidioten je film koji je zabavno pogledati, nasmejati se scenama ubistava i “over the top” akcionim scenama i uživati u živopisnosti likova. Onda ga možda treba pogledati u društvu i ponoviti to isto, na kraju ga arhivirati nekamo u glavi i krenuti dalje. Srpski i hrvatski glumci poznati našoj publici su bonus, iako u svojim izvedbama ne odlaze dalje od uobičajenih i poznatih stvari. Sergej je Sergej, Navojec je Navojec, a Miki Krstović je Miki Krstović. Pa ipak ih je zanimljivo videti u stranom filmu, pa još kada je taj film skandinavski i žanrovski.
Genijalština Kraftidioten je negde drugde. Humorni efekat je ogroman, što zbog obilja nasilja, što zbog Stellanove mirne, cool face i naivnosti, što zbog konteksta. Upravo je kontekst ono o čemu treba razmišljati. Nije nimalo slučajno da norveški gangsteri furaju vikinški ili metroseksualni skandinavski imidž sa dugim kosama. Nije nimalo slučajno Grof koncipiran tako da se skriva iza poštenog biznisa, fura na veganstvo, organsku hranu i, što je najupečatljivije, nacionalizam i rasizam. Asocijacija je jasna: ovde nam je Andreas Breivik, duševni bolesnik i rasistički aktivista koji je pobio preko 70 ljudi i ranio preko 300 u bombaškom napadu u Oslu i strljačkom pohodu na otoku Utoya, dat u jednom drugom, farsičnom svetlu. Daleko od toga da je Breivik jedina bolna tačka skandinavskog, prilično tolerantnog društva, i to se u filmu sjajno vidi u raznim drugim odjecima što rasizma i nacionalizma (negde na početku sused hvali Nilsa kako je on pravi Norvežanin iako uopšte nije Norvežanin, i da bi svi stranci morali biti kao on, a i kroz ceo film se ispaljuju otrovne strelice prema susedima, naročito prema Dancima). Ima tu i drugih polarizacija, recimo selo - grad, bogatiji - siromašniji, kriminalci - mali, pošteni ljudi.
Posebno je zanimljivo nekoliko duhovitih "tarantinovskih" dijaloga u automobilima. Dva nesrećna nesposobna policajca se vozikaju okolo i komntarišu rat bandi koji je u toku. Norveški gangsteri raspravljaju o prirodi socijalne države (koja je, je li, nemoguća u toplim krajevima, jer šta će ti socijala, kada pružiš ruku i ubereš plod), a srpski o divoti robijanja u norveškom zatvoru (gde te niko ne siluje i ne maltretira, hrana je odlična, a možeš i neku školu da završiš). Iz naše perspektive zezanje sa brojkom 1389 i Grofovo mešanje Srba i Albanaca može delovati provokativno, ali je zapravo urnebesno smešno.
Glumci su odlični. Stellan Skarsgaard je pouzdan i bez problema iznosi ceo film. Pal Sverre Hagen je više nego koloritan u poprilično grotesknoj ulozi negde na pola puta između ljigavog imidža Toma Cruisea i Breivikove nakaradne ideologije. Bruno Ganz je uverljiv kao stari mafijaš, ali njegov srpski ipak deluje amaterski i smešno, što je otovorilo mogućnost za intervenciju u scenariju gde ga njegovi podređeni u klanu iza leđa nazivaju Šiptarom. Ostatak glumaca se trudi da uhvati svoj trenutak slave u brojnim epizodama koje su detaljno i koloritno napisane.
Hans Petter Moland je raznovrsan autor koji se hvatao raznih stvari, uključujući ratne filmove i drame. Sa Skarsgardom je sarađivao i ranije u karijeri. Njih dvojica su na prethodnom filmu, krimi-komediji A Somewhat Gentle Man, sarađivali sa danskim scenaristom Aakesonom i ta kombinacija je očito uspešna, pa su rešili da je ne menjaju. Taj trio scenariste, glumca i reditelja bi vrlo lako mogao da unese malo preko potrebne živosti u skandinavsku žanrovsku kinematografiju koja je potrošila svoju novost, ali još nije razvila dovoljno supstance da bi se mogla perpetuirati. Možda je postmoderni haos pravi odgovor na to pitanje.
U svakom slučaju, Kraftidioten je jedan od najzabavnijih, najuvrnutijih, najprovokativnijih i naj-"laugh-out-loud” filmova godine i, kao što rekoh na početku, prokleto je zabavan. Uživanje ga je za pogledati. Ogromna preporuka.