2015
scenario i režija: Tobias Lindholm
uloge: Pilou Asbaek, Tuva Novotny, Dar Salim, Soren Malling, Dulfi Al-Jabouri, Charlotte Munck
Tobias Lindholm ima novi film. Ako znate ko je to, ta informacija će vam biti sasvim dovoljna. Ako ne, evo par suvoparnih faktografskih podataka. Tobias Lindholm je jedan od scenarista serije Borgen, kao i regularni Vinterbergov saradnik na većini novijih filmova: Submarino, Jagten i za sledeću godinu najavljeni Kollektivet. Još važnije od toga, Lindholm je jedan od retkih autora čisto “muških” filmova ne samo u Danskoj, nego i globalno, a njegovi filmovi nisu jeftino udvaranje muškoj publici kroz idealizaciju mužjaštva i akcije, nego su to vešti spojevi drame i trilera i studije muških karaktera u muškom okruženju.
Prvenac R (2010) je nasilan film smešten u zatvor. Usledio je Karpingen (2012), smešten na oteti brod i u sličnoj meri u korporativne kancelarije, nudeći na taj način vezu između tri muška posla – pomorstva, piratstva (odnosno nasilnog kriminala) i krupne trgovine. Sledeći korak, logično, mora biti rat, odnosno vojska. I opet imamo istog glumca, Pilou Asbaeka koji polako stiče međunarodnu slavu, u glavnoj ulozi. Je li Lindholm sa ovim filmom zaokružio neku “mušku” trilogiju ili mu je pozicija muškarca jednostavno tema kojoj će se vraćati, vreme će pokazati.
Iskreno, ne znam koliko engleski prevod naslova sa neodređenim članom drži. Sa Karpingen, preveden kao A Hijacking je to bio slučaj, jedna otmica broda ista kao i sve druge i stoga univerzalna. Rat u naslovu i u fokusu ovog filma je ipak vrlo određen, poslednji u kojem su danske trupe do nedavno bile angažovane, onaj u Afganistanu. Na tom planu pratimo Clausa Pedersena (Asbaek) i njegovu četu stacioniranu u malom kampu duboko u provinciji i na stalnom udaru Talibana. Već od prve scene u kojoj danski vojnik gine od nagazne mine nam je jasno da je opasnost sveprisutna i da sranje može vrlo brzo eskalirati. Vojnici usled toga, naravno, imaju probleme sa moralom, ali nema ni pojačanja ni smene, pa jedino što Claus može učiniti je da im se pridruži u patroli i ličnim primerom pokaže kako je uvek sa njima. Pretpostavljamo da nije više pitanje hoće li sranje eskalirati, nego kada će.
Naslov ne drži i iz još jednog razloga: nije u pitanju samo taj neki rat u nekoj dalekoj zemlji. Clausova žena Maria (Novotny) kod kuće “ratuje” sa njihovo troje dece. Devojčica u sredini nije problematična, ali zato dečki jesu. Najmlađi je praktično beba i treba ga stalno držati na oku, a najstariji pokazuje kako mu fali otac kroz agresivne ispade u školi i neposlušnost kod kuće. Ova kućna situacija ni u jednom trenutku nema dodirnih tačaka sa melodramom, jednako je napeta i realistična kao i scene sa misije u Afganistanu. Sjajna je i negativna definicija te familije: umesto standardne priče o disfunkcionalnim, traumatiziranim i oštećenim ratnim veteranima nespremnim za ponovno uključenje u civilno društvo, ovde je familijarna disfunkcionalnost uslovljena odsustvom oca i muža koji bi mogao dovesti stvari u red, zavesti disciplinu i, što da ne, pomoći svojoj u dnevnim obavezama sa decom i kućom.
Na ta dva rata, kada se sranje velikih razmera napokon dogodi, možemo dodati i treći koji drži celu drugu polovinu filma. Naime, Clausova četa je upala u zasedu iz koje nije mogla da se izvuče oslanjajući se samo na svoje snage, pa je Claus upomoć pozvao i vazdušnu podršku i koordinate za napad dao malo kao “educated guess”, a malo i napamet, pa je to rezultiralo sigurnim izvlačenjem, ali i smrću jedanaest civila. Protiv Clausa je zbog toga podignuta optužnica kod kuće za ratni zločin, odnosno za nemarno biranje ciljeva i dovođenje civila u opasnost, pa mu preti višegodišnja zatvorska kazna.
Uporedo sa sudskim ratom koji o Clausovoj sudbini vode profesionalci, tužiteljica (Munck) i branilac (Malling), i sam Claus je u moralnom konfliktu. Sa jedne strane, svakako nije ravnao ispravno i pozvao je avijaciju bez dovoljno preciznih podataka koje, uzgred budi rečeno, pod tako teškom vatrom i nije mogao imati, i zbog toga su neki ljudi, borci i civili, izgubili život. Sa druge strane, on je tim ravnanjem spasio svoju “decu”, odnosno svoje podređene. Sa treće, pak, odgovornost oseća i prema svojoj deci i ženi, a njima svakako neće biti bolje ako on bude ležao u zatvoru, a neće ni njemu. Zapravo, standardi u ratu su divna stvar kad ih je moguće očuvati, što nije uvek slučaj...
Bilo bi lako, suviše lako, udarati u moralizaciju, bilo sa patriotske (“borba protiv globalnog terorizma, ako ih mi ne drmnemo tamo, oni će nas tu”), bilo sa anti-ratne i anti-globalističke strane (“a šta mi tamo uopšte tražimo i šta se mešamo”), ali Lindholm naprosto nije takav tip. Suština priče je da pojedinac koji se nađe u vatri zapravo i nema izbora. Kao i brodski kuvar koji služi kao veza između korporacije i pirata u Karpingenu, tako je i Claus, dobar čovek i dobar vojnik u suštini bez mogućnosti za izbor, u stresnoj situaciji, pod naletom opasnosti, ali i odgovornosti. Veza između dva lika nije slučajna, kao što nije slučajan ni izbor glumca za obojicu.
Onaj ko nije bio na terenu ima taj luksuz da razmišlja o pravdi i nepravdi, ljudima tamo je preživljavanje prva, često i jedina stvar na pameti. Nije li onda i Maria loša majka jer je mlađeg sina izložila opasnosti dok se bavila starijim? Da li je ona imala izbora u toj situaciji? Da li je ona izabrala da bude sama sa troje dece? Ni ta veza između žene i muža i njihovih ratova nije nimalo slučajna.
Krigenje ispunio očekivanja i pružio nam kompleksnu i duboku dramu o dužnosti, moralu i ljudskosti u specifičnoj situaciji. Lindholm nas je pošteno, brzo i efektno senzibilizirao za svog protagonistu, da bi ga proveo kroz pakao rata i poratnih sumnji. Lindholm je još jednom demonstrirao da je vrlo pronicljiv pisac, ali i odličan reditelj spreman da se, kad zatreba, osloni na žanr (ovde imamo ratni film, porodičnu dramu i sudsku dramu na granici trilera), a da pritom ne zaboravi na razvoj likova i ono što ima da kaže. Krigenje film koji se hvata tih naših lutanja i neodređenog odnosa koji kao društvo gajimo o angažmanu u suzbijanju globalnog terorizma, i izveden na najbolji mogući način, napet od prve do poslednje sekunde, grabi našu pažnju i ne pušta nas. Apsolutna preporuka.