kritika objavljena na: fak.hr
![]()
![]()
![]()
![]()
2015.
režija: Luca Guadagnino
scenario: David Kajganich, Alain Page (prema filmu La piscine)
uloge: Tilda Swinton, Mathias Schoenaerts, Ralph Fiennes, Dakota Johnson, Aurore Clement, Lily McMenamy, Corrado Guzzanti, Elena Bucci
Luca Guadagnino je pomalo kontroverzna figura u svojoj rodnoj Italiji. Njegov prethodni film I Am Love (2010) je postao jedan od većih evropskih “arthouse” hitova u Americi, ali je loše prošao na domaćem terenu. Ponovo sa svojom muzom Tildom Swinton u glavnoj ulozi i prema scenariju Davida Kajganicha, Guadagnino je napravio remake kultnog francuskog trilera La piscine (Jacques Deray, 1969) na engleskom jeziku i sa internacionalnom postavom.
A Bigger Splash je, nasuprot relativnom minimalizmu originala, izuzetno stiliziran i erotiziran film, okupan u živim, letnjim bojama, oku ugodan i beskrajno referentan na obe forme kulture, visoku i popularnu. Naslov je pozajmljen od slike Davida Hockneya, dok se u samom filmu puno raspravlja o rock n rollu, naročito o sastavu The Rolling Stones. Radnja je, pak, prebačena iz opušteno-snobovskog St. Tropeza na italijanski otok Pantelleria, u lagano divlji chic koji je moderan sada, pretpostavljam kao što je to bio i ranije. Nemojte da vas zavara činjenica da je ovo remake: njegove promene nisu kozmetičke, niti samo kontekstualne (mada ima i toga, povremeno ćemo videti afričke imigrante i izbeglice kako lutaju otokom, sliku i priliku južno-italijanske realnosti), već je ovo jedan odlično presložen, punokrvan “slow-burn” triler koji se gleda sa uživanjem.
Rock zvezda Marianne Lane (Swinton) se oporavlja od operacije glasnih žica na ovoj izuzetnoj lokaciji, zajedno sa svojim mužem Paulom (Schoenaerts). On se isto bori sa svojim demonima, kasnije ćemo saznati da je imao problema sa drogom i alkoholom, kao i to da je pokušao samoubistvo. Oni uživaju u suncu, moru i prostranoj, odaljenoj vili. Njihova idila će biti prekinuta kada im se javi Harry (Fiennes), muzički producent i kućni prijatelj kojeg baš i nisu želeli videti ako se već skrivaju od sveta.
On dolazi u pratnji mlade devojke Pen (Johnson) za koju oboje tvrde da mu je kćerka za koju je tek nedavno saznao, mada njihov odnos izgleda pomalo čudno. Dok se Harry napadno trudi da oživi dane stare slave za ovaj sada “pripitomljeni” rock n roll par, Pen se upinje iz petnih žila da pokaže kako nije impresionirana njihovom slavom i očevim anegdotama i lovačkim pričama. A Harry je baš nesnosan tip, ne u smislu da je neprijatan, ali je hektičan i napadan, od rezervacije stola, preko kuhinje i nabavke namirnica do pozivanja svojih gostiju (“Njih dve su super, komunistkinje su”) i konstantnog podjeavanja Paula i uvaljivanje Marianne, koja mu je bivša, nikad prežaljena ljubav.
Uvodnih sat vremena filma je skoro u komičnom ključu, tipičan film o nesnosnom prijatelju koji će vam uništiti odmor i pored kojeg su neprijatelji čist višak. Međutim, pored muzike koju čujemo u pozadini, imamo i “soundtrack” koji čujemo nezavisno i koji nas podseća da će se neko sranje neizbežno dogoditi. Ipak u osnovi svega leži intriga: Harry je došao sa planom da zavede Marianne, Paul je rešen da se ne prepusti bez borbe, Marianne je rastrzana između stabilnosti koju ima i avanture koju bi možda želela, a ni Pen nije potpuno čistih namera, čini se da je bacila oko na Paula, da li zbog toga što ne trpi Marianne, da li kao “wingman” svom ocu koji joj možda i nije otac...
Rekoh već, zaplet sjajno funkcioniše, kreće polako i preuzima. Istina, Guadagnino ponekad “telefonira” dalji tok radnje preterano direktnim menjanjem fokusa sa detalja na detalj, ali to je samo manja smetnja. Uostalom, kod ovakvih filmova sve zavisi od dinamike među likovima, a ona je pogođena izvrsno, uz osećaj za intrigu i misteriju.
Srećom pa su glumci izabrani odlično. Najproblematičniji izbor je, očekivano, Dakota Johnson, ali njena uloga se svodi uglavnom na to da izgleda kako izgleda: krhko, a opet zavodljivo, te da se profilira kao razmaženo, bogataško deriše iako za sebe kaže da ima 22 godine. Mathias Schoenaerts pokazuje da je sasvim pouzdan glumac, a “low-key”, umerene uloge mu baš leže. Ralphu Fiennesu, nasuprot, leže kitnjastije uloge i Harry je pravi izbor za njega, kao i on za Harrija. Teško bih zamislio nekog drugog u toj ulozi. Izbor Tilde Swinton za izuzetno strastvenu i erotičnu ulogu Marianne je hrabar, jer ona uglavnom zrači androginošću, hladnoćom i distancom. Istini za volju, gledali smo je u sličnom izdanju u Only Lovers Left Alive, ali lik Marianne, za standarde Tilde Swinton, toplinu podiže na drugi nivo. Posebno treba istaknuti da su joj od starta mogućnosti ograničene, da njen lik govori malo i retko (zbog operacije), pa mora komunicirati na druge načine i opet na neki način pokazati nezadovoljstvo nastalom situacijom.
Što se samog italijanskog konteksta tiče, on deluje nakalemljeno i to se, kako film odmiče, sve jasnije vidi. Ima nekog emocionalnog efekta to što ćemo migrante viđati na raznim očekivanim i neočekivanim mestima, a za priču ima smisla i uloga koja im je namenjena, ali opet, njihovo pitanje nije inkorporirano na način da bude elegantno i neprimetno, pa tu slutimo “tešku ruku” kako u scenariju, tako i u režiji.
No, i pored toga A Bigger Splash nudi više nego dovoljno materijala za uživanje, od fenomenalne fotografije koja na najbolji mogući način hvata lepotu i surovost jednog mediteranskog otoka, preko odlične zvučne pratnje i sjajne glume do jedne sasvim funkcionalne intrige i misterije. A Bigger Splash je remake koji je dostojan originala i koji ne vređa uspomenu na njega, i još važnije, sasvim dobar film.