2014.
režija: Branko Ištvančić
scenario: Branko Ištvančić, Josip Mlakić, Vladimir Sever, Domagoj Frntić, Maja Gregl, Silvio Mirosničenko (prema romanu Josipa Mlakića)
uloge: Aleksandar Bogdanović, Slaven Knezović, Jelena Perčin, Sanja Radišić, Nela Kocsis, Boro Stjepanović, Đorđe Kukuljica, Miralem Zupčević, Vlatko Dulić
Priznajem, varam po malo. Film nisam gledao ni na festivalu, ni u distribuciji, nego kad i vi, ako ste ga uopšte gledali, na televiziji. Opet, imajući u vidu ko u najvećoj meri stoji iza filma (HRT) i kakvim dojmom film odiše (dojmom televizijskog filma), onda je to možda i pravi medij za gledanje. Ipak, imao sam dva solidno jaka motiva da ovaj film makar ovako pogledam, kad sam ga već promašio na drugim mestima.
Prvi motiv je profesionalna radoznalost. Inače zastupam stanovište da bez solidne žanrovske kinematografije nema ni ozbiljne art priče, što se u velikoj meri kosi sa još uvek dominantnim zastarelim gledanjem po kojem se žanr i art međusobno isključuju. “Mudre glave” misle da je žanr finansijski skup, nužno komercijalno naravnan i zbog toga jeftin u umetničkom smislu. Glede toga, ističem kako žanr može biti i relativno finansijski nezahtevan, samo treba malo autorske i producentske hrabrosti, naravno i znanja, da se napusti dogma. Uzmimo primer krimića koji se već polako odomaćio u literaturi ovih prostora: nisu potrebne akcione scene i masovke, mnogo toga je rešivo samo sa dijalogom i atmosferom. A inspiracije barem ima na pretek, dovoljno je pogledati vesti ili prelistati novine.
Drugi motiv za gledanje ovog “backwoods” krimića, odnosno noir-misterije, je lični. Naime, pre nekoliko godina sam se našao u Plaškom jer je moja žena htela posetiti rodno mesto svog dede. Iako je rat bio odavno gotov, nekada zasigurno simpatičan gradić okružen predivnom prirodom je još uvek izgledao jezivo, sa srušenim kućama i zgradama i sa starim (partizanskim) i novim (“domoljubnim”) spomenicima koji se neprijateljski gledaju, sa po nekoliko kafića iz kojih proviruju muške glave i promatraju te “čiji si”, iz kojih trešti redom grozna muzika i koji ničim, osim eventualno imenom konobara ne odaju “čiji su” oni i je li uputno tu ući ako si određene nacionalnosti ili govoriš sa određenim akcentom. Da stvar bude tužnija, i jedni i drugi su sirotinja i nesrećnici vazda bili i napatili su se u ovom poslednjem ratu, kao i onom pre njega, ali povezivanje na egzistencijalnom nivou nije zamenilo stare animozitete.
Ta tema je, zatvarali mi oči pred njom ili ne, gruba istina hrvatskog društva, a Most na kraju svijeta joj je prvi filmski tretman. Osećaj urgence je dodatno pojačan time što je radnja smeštena u jedan sličan, neimenovan kraj (po registarskim tablicama da se zaključiti da je u pitanju Kordun), ali ne u sadašnje vreme “stabilno” zamrznutog konflikta, već u vreme odmah iza rata, dok je još situacija bila vruća i nepredvidljiva. Za pohvalu je kako Mlakić (čija su dela već nekoliko puta ekranizirana u savremenoj hrvatskoj kinematografiji) i Ištvančić, rođeni Subotičanin koji je odrastao u duhu suživota i tolerancije, tu osetljivu temu tretiraju, sa ljudskošću i bez ikakve primisli osude ili lakih nacionalno-populističkih zaključaka. Film je, međutim, problematičan iz drugih, čisto zanatskih razloga.
Prvi problem je slabo razumevanje razlike u medijima. U literaturi je sasvim dovoljno imati otkrivanje kroz dijalog, dok u filmu treba pripaziti i na atmsferu i na vizuelni aspekt. Ištvančićev film je jednostavno ravan, bez ikakvih dinamičkih akcenata, utopljen u smeđe-sive tonove koji deluju realistično, ali su jednako uzbudljivi kao županijska kronika na televiziji.
Drugi problem je u fokusu filma koji sa zanimljivijeg (međunacionalni odnosi netom posle rata) prelazi na dosadniji deo priče, misteriju nestanka starca koja će se pokazati ispraznom. Ima tu krivih tragova kao sastavnog dela priče, neki od njih su i potencijalno zanimljivi (socijalni momenat), ali se jasno vidi koliko su lažni.
K tome, i glavni lik, izbeglica iz Bosne i hrvatski policajac Filip (Bogdanović) deluje kao da istragu vodi gotovo amaterski jer sa pitanjima u pojedinačnim scenama razgovora prestaje u najzanimljivijem trenutku, kada bi po logici stvari morao da “zagrize”. Ako se na to doda i da se film svojim većim delom, od trenutka kada se naslovna metafora pojavi, na nju vozi besomučno (što je možda Mlakićev stil koji dobro prolazi samo u literaturi, Kristijan Milić ga je “na mišiće” izvukao u Živima i mrtvima), onda je jasno da je Most na kraju svijeta, i pored najboljih namera, jedno slabašno filmsko iskustvo.
Posebna priča su pomagala na koje se oslanjaju i Ištvančić i tim scenarista. Tako imamo najmanje dva tipična noir lika, depresivnog policajca na besciljnoj misiji i “femme fatale” / konobaricu i možda prostitutku zlatnog srca, uz njihove neizbežne naracije, odnosno monologe. Filipovi su, naravno, u noir ključu, ali na hrvatskom jeziku, i pored sveg truda, zvuče prevedeno i drveno. Sanjini (Radišić) su, sa druge strane, naglašeno poetični i govore o larpurlartističkoj formalnosti koja još uvek vlada post-jugoslovenskim filmom. I jedni i drugi deluju lažno.
Dvoje glumaca nedvojbeno imaju talenta i sposobni su i za ležernija i prirodnija ostvarenja, ali očito je da su sputani sa tvrdim replikama. Isto se može reći i za Slobodana Ćustića i Boru Stjepanovića koji bi u nešto drugačijim uslovima ostvarili koloritne epizode. Iznimka je donekle Slaven Knezović kome jednostavno leže uloge tih ruralnih bosansko-hercegovačkih muljatora i koji, ako ništa drugo, ima talenta za akcente.
Sve u svemu, Most na kraju svijeta se može oceniti kao propuštena šansa da hrvatska kinematografija dobije svoj prvi pravi “backwoods” noir. Možda je trebalo malo proučiti žanr i uzore, kako američke, tako i evropske (skandinavski triler postaje sve manje i manje egzotičan u globalnim merilima, pa čak i na televiziji u regionu). Svakako je trebalo pre svega odlučiti šta će Most na kraju svijeta biti: triler za koji je potrebna napetost ili “slice of life” socijalna drama kakve smo već imali. Ovako će imati sudbinu poslovičnih prvih mačića.