2015.
režija: Eli Roth
scenario: Eli Roth, Nicolas Lopez, Guillermo Amoedo, Anthony Overman, Michael Ronald Ross
uloge: Keanu Reeves, Lorenza Izzo, Anna de Armas, Aaron Burnes, Ignacia Allamand, Coleen Camp
“Muškarci su pohotne svinje!” “Žene su lude kučke!” “Zgazi buržuja!” Knock Knock je tipičan “home invasion” film u koji svako prema svojim afinitetima može učitati bilo koju od tri navedene parole. Treća se čak i sama podrazumeva: u filmovima se ne upada u sirotinjske kuće i nagužvane stanove da bi se njihove vlasnike naučila lekcija, mada bi taj “Super Hik” obrat bio više nego poželjan u ovom potrošenom pod-žanru.
Kad smo već kod “twista”, nije da Knock Knock ne pokušava da izvrne neki standardni kliše, ali mu jednostavno ne uspeva. Nije tu štos toliko ni u tome što glavnu ulogu igra majstor lažnog zena Keanu Reeves, kao ni to da smo od kralja “torture porn” filma Elija Rotha očekivali nešto brutalnije i eksplicitnije (Reeves ima jednu od onih njuški koje prosto traže mučenje). Štos je u tome da je Haneke sve pametno na temu buržoaskog lažnog osećaja sigurnost već rekao sa Funny Games. Uostalom, ni bez toga Knock Knock nije previše originalan film, u pitanju je slobodni “remake” eksploatacijskog klasika Death Game(1977) i na njega se referira kroz poziciju izvršnog producenta koju drži jedna od glumica, Sondra Locke, dok se druga, Coleen Camp, pojavljuje u cameo ulozi.
Prvo što vidimo je primer “arhitektonske pornografije”, duga vožnja kroz savršeno dizajniranu i uređenu kuću u kojoj obitava savršena američka porodica. Evan (Reeves) je arhitekta. Njegova žena Karen (Allamand) je umetnica koja sprema izložbu svojih ogromnih skulptura. Imaju dvoje zlatne dece. Iz iskustva znamo da idila neće potrajati, a za to dobijamo potvrdu kada Karen ode sa decom na unapred planirani izlet do plaže, a Evan ostane da dovrši neki posao koji mu se nagomilao.
Sunčani dan se pretvara u noć sa pljuščinom. Evan više lelemuda (pije vino, puši travu, priseća se svojih DJ dana) nego što radi. U tome ga prekida zvono na vratima. Tamo su dve do kože pokisle devojke upola mlađe od njega. Crnka Genesis (Rothova žena Lorenza Izzo, što govori i o rediteljevim afinitetima) i plavuša Bel (de Armas). On im nudi usluge koje bi svaki dobar domaćin ponudio strancu u nevolji, sušenje odeće, taksi-poziv (ovde Uber, krajnje u skladu sa trendom), pokazuje im kuću. Cure se, međutim, baškare u kućnim ogrtačima i njihove hiper-seksualizirane aluzije postaju sve očiglednije i Evan podleže njihovim čarima.
Sutradan nam je jasno da nešto ne štima: one ne samo da još nisu otišle, nego i ne planiraju da odu. Naprotiv, raskomotile su se u kući i ponašaju se kao nesnosna derištad. Svaki njegov pokušaj da ih se fino reši one dočekuju na nož i počinje “sukob jakih ličnosti” koji će kulminirati kada se one vrate “sa osvetom” i zaigraju perverznu igru mučenja i nabijanja krivice.
Prvi problem filma je njegova struktura (tri čina plus prolog i epilog) koja ubija svaki osećaj za ritam. Ako nam nije jasno šta će se događati odmah na početku, postaće nam jasno čim cure zakucaju na vrata. Ko baš nije gledao nijedan “home invasion” film ukapiraće sve do scene jutra posle, pa onda treći čin ispada anti-klimaks. Tako se gubi i potencijalna oštrica filma, zamena polova / rodova agresora i potčinjenog, pa čak i igrarija sa pojmom nevinosti (mlade devojke su po “deafultu” nedužne).
Drugi problem izvire iz Rothovog ograničenog autorskog spektra. On, naime, nije sposoban za suptilnost, niti to od njega očekujemo. Opet, ovo nije Cabin Fever (2002) ili Hostel (2007) da bi on posegao za arsenalom svojih brutalnosti. Jednako tako, problem je i u tonu filma koji nikad nije dovoljno ozbiljan da bi nešto zaista poručio, ma koliko to banalno i deplasirano bilo (ah, to popovanje), a opet nije ni dovoljno zajebantski da filmu pristupimo kao čistom zabavnom trashu. Ostaje na pola puta, dezintegrira se pred našim očima i zaboravljamo ga čim se završi.
Jedna stvar je, međutim, urađena kako treba. To je casting Keanu Reevesa, makar zbog njegove izgubljene face. Moramo se složiti da on nije neki glumac, da je vrlo ograničenog spektra i da zapravo podseća na tupavog psa kome je komanda “Sedi!” viša matematika. Kad smo već kod psećih faca, Nicolas Cage isto ne bi bio loš izbor, on i prirodno deluje namučeno i užasnuto, a i verovatno bi prihvatio ulogu. Opet, Cageu se povremeno potkrade Leaving Las Vegas, Lord of War ili Joe, dok se Keanu u najboljem slučaju može nadati kaskaderskoj akcijadi tipa John Wick koja od njega neće tražiti glumačke veštine. Istini za volju, sa dijalogom kakav ovde imamo, mišljenja sam da bi svaki glumac izgledao jednako loše i užasnuto.
Ne, Knock Knock je film kome nema pomoći. Jednostavno ostavlja utisak loše ispričanog lošeg vica. Neko drugi bi to možda izvukao, ali ne i Eli Roth. Ostaje nam nada da su njegovi talenti negde drugde, da se savršeno zeza sa svojim stvaralaštvom kad za to zamole Tarantino i Rodriguez (oni njegovi kratki filmovi u filmovima i traileri su jebeni zakon) i da mu se kao producentu može potkrasti nešto dobro kao što je to bio The Sacrament (2013). Što se režije tiče, imam utisak da je još sa prvim Hostelom rekao šta je imao. Ostalo je, čini se, nepotrebno.