2013.
režija: Andrzej Wajda
scenario: Janusz Glowacki
uloge: Robert Wieckiewitz, Agnieszka Grochowska, Maria Rosaria Omaggio
Ima filmova koje sam propustio, a nisam planirao. Tako je biopic Andrzeja Wajde o Lechu Walesi došao na ljubljanski festival pre dve godine, a ja sam ležao ukočen. Od tada sam ga skoro godinu dana bezuspešno lovio po internetu i na kraju odustao, da bi mi ovih dana pao šaka posredstvom lokalne biblioteke u mom mestu. A već sam, ironije li, izgubio svaku nadu.
Prvi motiv za gledanje mi je bio Wajda. Jednostavno, zanima me kako velikani rade u poodmakloj starosti. Drugi motiv mi je bio Walesa i njegova uloga u lokalnoj i globalnoj demontaži komunizma. Sa jedne strane, zanimalo me je da li je on zaista bio rođeni vođa ili više nešto kao slučajni heroj, čovek koji se našao u poziciji da vuče poteze i povukao uglavnom prave zahvaljujući zdravom razumu i elementarnoj logici. Treće i najvažnije, zanimao me je Wajdin portret Walese, znajući da reditelj ima sklonosti ka istorijskoj tematici, da je bio istaknuti član i propagator Solidarnosti i da su njih dvojica privatno bili dobri prijatelji.
Okvir za film je drugi po redu intervju koji tada već nobelovac Walesa (Wieckiewitz) daje Oriani Fallaci (Omaggio). Iz tog intervjua kroz flasback za flashbackom saznajemo o okolnostima u kojima su se našli Walesa, njegova žena Danuta (Grochowska), njihova deca (šest komada, služe uglavnom da prave gužvu u kadru), ali i celokupno poljsko društvo u prelomnim 70-im i 80-im godinama, od prvih, u krvi ugušenih radničkih protesta 1970. nadalje, sve do te famozne Nobelove Nagrade. Walesa je u međuvremenu od običnog električara postao sindikalni aktivista, društveni parija, političar, pregovarač, bundžija, narodni tribun, politički zatvorenik i, sve u svemu, jedna od najznačajnijih ličnosti na kraju XX veka. Istovremeno, ostao je “pravi” Poljak i katolik (šta god to značilo, ali te osobine su ga verovatno i lansirale u političku arenu – običan narod je u njemu video “upeglanu” sliku sebe), muž i otac, iako često odsutan, ipak pun ljubavi za svoju ženu i decu.
Što se same izvedbe filma tiče, ovo je klasičan biopic sa lagano hagiografskim tonom. Da, Walesa je tu i tamo predstavljen kao arogantan, ponekad kao sumnjičav, ali je uglavnom heroj: kad treba beskompromisan, kad treba pametan. Dodao bih još i vraški srećan, ali to je kontekst koji ja učitavam. Dakle, na nivou tona nema ničeg novog, Wajda ne odstupa od pozicije prijatelja i poštovaoca ovog “everymana” koji je postao neko u kovitlacu događaja. Ono što u izvedbi odskače je fotografija (maestralno precizna igrarija sa amaterskim i dokumentarnim formatima, epilog je ceo sačinjen od arhivskih snimaka), izbor glavnog glumca koji fizički liči na slavnog državnika, posebno sa impozantnim brčinama, a posebno muzika sačinjena od probranog poljskog punka i new wavea, koji je i inače sjajan.
O Walesi ne saznajemo mnogo toga što već nismo znali, niti film uspeva da nas toliko zaintrigira i da nam pobudi emocije koje nismo imali. Iskreno, poštujem svakog borca protiv svakog opresivnog režima, pa tako i komunističkog. To znači one ljude koji su bili u borbi kada je to nešto značilo i kada su zbog toga preuzimali rizik na sebe. Za anti-komuniste koji su to postali kad je komunizam već odapeo i koji su karijeru izgradili na šutiranju leševa nemam ni najmanje poštovanja. Walesa je, za mene, u onoj prvoj kategoriji.
Ni o Poljskoj i specifičnim okolnostima u kojima se ta zemlja nalazila u dato vreme. Odnosno, saznajemo samo okvirno, bez potrebne dubine, otprilike na isti način na koji bismo saznali iz kakvog američkog filma. Iz života znamo rasplet i posledice: komunizam se urušio svugde, u Poljakoj među prvima od svih istočnoevropskih zemalja. Poljska je prošla kroz tranziciju, brzu i bolnu i sada je jedna od pristojnijih država na svetu, sa naprednom ekonomijom i političkom stabilnošću, ali i sa svojim problemima koji nisu zanemarivi.
Ali toga nema u filmu, iako Walesa snosi deo odgovornosti i za događaje iz 90-ih. I to pomalo fali. Zbog toga je Man of Hope slabiji, možda pomalo na silu napravljen nastavak Wajdinih filmova Man of Marble i Man of Iron koji nisu bili o Walesi, a opet su imali Walesu u centru. Ali kao uvodno štivo je sasvim odgovarajući.