kritika originalno objavljena na: monitor.hr
2015.
režija: F. Gary Gray
scenario: Andrea Berloff, Jonathan Herman, S. Leigh Savadge, Alan Wenkus
uloge: O'Shea Jackson Jr, Corey Hawkins, Jason Mitchell, Neil Brown Jr, Aldis Hodge, Marlon Yates Jr, R. Marcus Taylor, Cara Patterson, Alexandra Shipp, Paul Giamatti
Straight Outta Compton iliti “direktno iz geta”... Ne znam, u ona vremena kada se zapravo dešavala, ta priča mi nije bila zanimljiva niti bliska. Bilo je to ratno vreme na ovim prostorima, a ja sam bio osnovac, rap scena se dešavala u Americi i iz moje perspektive to je bilo daleko kao da je na Marsu. Ili je moj sistem bio namešten drugačije: postojao je turbo-folk kao nešto zlo i gitarska muzika kao nešto dobro, između toga neki pop kao nešto nezanimljivo i beskrvno, a crnci koji deklamuju o bandama, drogi, kurvama i policijskoj brutalnosti su jednostavno bili suviše egzotični za moj uski svet. Nije da toga nije bilo u medijima kod nas, a bilo je i piraterije, kućnih kaseta i bugarskih diskova, ali Gunsi, Nirvana i Metallica su mi u ono vreme naprosto bili zanimljiviji. Rap muziku sam počeo da povremeno konzumiram kasnije, u zreloj dobi, ali niti sam u nju zalazio duboko da bih proučavao biografije, niti mi je cela ta N.W.A. i generalno gangsterska priča legla kako treba.
Srećom pa Straight Outta Compton kao film to od mene niti zahteva niti pretpostavlja. U pitanju je film standardne muzičke “biopic” strukture, znači hronika uspona, slave i (ras)pada jedne od grupa koje su presudno obeležile scenu u jednom veoma posebnom trenutku. I u tom smislu, film je solidan, čak i dobar. Fanovima N.W.A. će sadržaj biti manje ili više poznat, ali će se moći podsetiti detalja koje su zaboravili, a iz moje “rekreativne” i “turističke” perspektive film nudi dovoljno informacija, i to lepo upakovanih u jednu finu filmsku priču.
Compton je kvart Los Angelesa poznat po kulturi bandi. Takvog smo ga videli u filmovima poput Colors i Menace II Society. U njemu u skromnim uslovima odrasta Andre Young (Hawkins), krpi se sa “part-time” poslom kao DJ u klubu i sanja slavu i veliki uspeh na rap sceni. On će kasnije postati Dr. Dre, jedan od najvećih rap producenata. On će prepoznati veliki talenat u liku srednjoškolca O'Shea Jacksona koji se predstavlja kao Ice Cube (igra ga njegov rođeni sin i fizička sličnost između njih dvojice je frapantna). Njih će na neki način otkriti diler i gangster Eric “Eazy-E” Wright (Mitchell) i u njihovu muziku uložiti nešto od svoje nelegalno stečene love i pridružiti im se. Dolaze još i DJ Yella (Brown) i MC Ren (Hodge) i sastav je kompletiran, a već sa prvim singlom Boyz n the Hood postaju hit jer nude iskrenu perspektivu, realan pogled na svet koji ih okružuje i surovu i sirovu energiju.
Splet okolnosti je bio takav da tih pet momaka nisu ostali samo lokalna i regionalna senzacija. Iako je Eazy-E u početku bio upitnog znanja o muzici i još upitnije izvođačke veštine, bio je dovoljno harizmatična pojava da preuzme ulogu lidera skupine i pokazivao je talenat za organizaciju. Opet, ništa od toga ne bi bilo da u priču nije ušao profesionalni menadžer Jerry Heller (Giamatti) koji je prepoznao potencijal, sredio ugovor za prvi album (naslovni Straight Outta Compton) i poveo ih na vrlo uspešnu nacionalnu turneju na kojoj su momci kreativno i finansijski profitirali na svom osećaju za duh vremena koje baš i nije bilo idilično. Bande i policijska brutalnost su se povezale u neprestani ciklus nasilja i momci su to uvideli i iskoristili.
Kako to obično biva sa muzičkim talentom, kreativnošću, osećajem za trenutak i profesionalnim menadžmentom, oni su vrlo brzo iz geta prešli u vile sa bazenima, ali su počele i nesuglasice, čak i otvoreni sukobi. Jabuka razdora je bio upravo Jerry koji je na njima masno zarađivao, a prvi je otišao Ice Cube koji je, ozlojeđen lošim ugovorom i nejednakim tretmanom u grupi, krenuo u solo karijeru, što ostatak ekipe nije dobro primio. Počele su prozivke u pesmama i fizička obračunavanja. Kasnije je sastav napustio i Dre i sa bivšim telohraniteljem Suge Knightom osnovao Death Row i postao producent. Eazy-E se skoro do samog kraja držao Jerryja i sukobljavao se sa svojim bivšim drugarima.
Priča je dalje poznata: karijere u tri smera, sukobi i prepucavanja, čak i fizički obračuni, sve je to deo scene. Eazy-E je kasnije uvideo kako ga Jerry tretira, bilo je i pokušaja da se originalna postava N.W.A. ponovo okupi, ali je on u kratkom roku umro od AIDS-a. Tako je završena jedna priča i tako je jedna ikonička muzička grupa otišla u legendu.
Straight Outta Compton nam tu priču priča sa znanjem i lakoćom, školski, direktno i uglavnom kako treba. Film traje preko dva sata i pomalo pada u tempu prema kraju, ali ostaje svejedno gledljiv i zanimljiv čak i onima kojima takva muzika vrlo malo znači. Istini za volju, Yella i Ren su predstavljeni kao likovi od sekundarnog značaja, tek malo primetniji od statista i uglavnom popunjavaju prostor, ali ćemo zato sa druge strane dobiti “poklončiće” u vidu ključnih momenata i ličnosti sa scene: Snoop Dogg se pojavljuje i predstavlja Dreu, Tupac kod njega snima California Love itd.
Možemo pretpostaviti da nam Straight Outta Compton govori nekakvu istinu, barem u smislu da je detaljan i da činjenice ne izvrće i ne koristi za difamaciju drugih. To, naravno, ne znači da neke neprijatne stvari, poput upletenosti muzičara u nasilje i kriminal i njihove sklonosti ka ne samo verbalnoj mizoginiji, nego i nasilju nad ženama, nisu sakrivene od nas. O tome se jednostavno nije govorilo. To ima smisla kada se uzme u obzir da su Dr. Dre i Ice Cube potpisani kao producenti filma, pa zato Straight Outta Compton na kraju više deluje kao memorijal za preminulog člana družine i kao nekakva hagiografija, nego kao istinita i nepristrasna biografija.
Nevezano za to, film je jedan od većih hitova poznog leta i rane jeseni. Vremenska pozicija nije mogla biti bolja za tako nešto: posle letnjih “blockbustera”, a pre “Oscar-sezone”. Kada uzmemo u obzir intrigantnu temu (publika voli biografije svojih idola i slavnih generalno), filmski pismenu obradu i tipičnu priču sa dovoljno unikatnih detalja, ovakva formula ne može promašiti. Gluma je u redu, iako među glavnim glumcima nema velikih zvezda. Čini se da se išlo više na fizičku sličnost nego na glumački rejting, a uloge su raspisane dovoljno jednostavno čak i za prosečne glumce. Režija je “nevidljiva”, školska, bez intervencija i iskače jedino u scenama koncerata i sa muzikom generalno, što ne treba da čudi s obzirom na to da Gray ima solidnu kilometražu kao reditelj spotova. Scenario nas bez problema vodi od tačke A do tačke B. Vizuelni identitet je u skladu sa vremenom i dominantnom kulturom tada, a najjače oružje filma je svakako “soundtrack”, kao što to biva u ovakvim filmovima.
Fanovi N.W.A. ili ne, Straight Outta Compton je film koji zaslužuje moju laganu preporuku, a vašu pažnju. Mene je kupio i to valjda govori o tome da je dobar. Čak mi dođa da navijem muziku.