2014.
režija: John Magary
scenario: John Magary, Russell Harbaugh, Myna Joseph
uloge: Josh Lucas, Simon Plunkett, Lucy Owen, Mickey Sumner, Cory Nichols, Austin Pendleton, Danny Mastrogiorgio
Nije lako isfurati film sastavljen od samih sjebanih i antipatičnih likova. Istini za volju, nisu ni dobrice na ceni ovih dana, pa je uspostavljena formula, kako u Hollywoodu, tako i u indie kinematografiji koja uzima svoje anti-heroje i vodi ih putem iskupljenja, katarze, promene ličnosti... The Mend nije takav film i zbog toga je možda čudan. Ali debitant John Magary je tip čoveka koga zanima isključivo opservacija, a ne moralizacija, i to film izdvaja od drugih.
Ton je postavljen već na početku, u sekvenci koja nam neće biti jasna. Neuredni Matt (Lucas) dolazi kod svoje devojke Andree (Owen) kući, njih dvoje se pojebu, posvađaju, on ode, luta, pije, posvađa se sa još nekim znancima, još malo luta i pije i zaglavi (pretpostavljamo nepozvan) na boemskoj kućnoj žurci. Ispostavlja se da su domaćini žurke njegov brat Alan (Plunkett) i Alanova devojka Farrah (Sumner) i da se oni nisu videli sa Mattom nekoliko meseci, ali nam to ne deluje nimalo čudno, pošto je Matt ludak van kontrole i, ako ne beskućnik, onda barem “freeloader”, grebator i muljator koji bez cilja luta kroz život.
Ta scena žurke je antologijska jer ne samo da nas upoznaje sa centralnim likovima filma i njihovom međusobnom dinamikom, nego i savršeno hvata dinamiku takvih kućnih zabava. Razgovori se prekidaju u pola rečenice, teme se menjaju, fokus se pomera, likovi dolaze i odlaze (Austin Pendleton briljira kao boem stare garde, stari prijatelj Alanovog i Mattovog oca), površni odnosi među njima se razvijaju... Saznajemo da Alan i Farrah sutradan odlaze na putovanje u Kanadu i da je plan da je Alan tamo zaprosi, iako njihova veza nije nimalo idilična.
Kad njih dvoje odu u žurbi, shvatićemo da su zaboravili Matta u stanu ili da se on namerno sakrio i privalio na neko vreme. A Matt je šupak, jedan od onih o kojima slušamo priče, tip čoveka koji nikada nije častio, koji se grebe za cigarete, koji orobi frižider, slučajno razbije posuđe i nastavi svojim poslom, pa se on sam ili neko drugi poseče na krhotine koje su za njim ostale. Prvo što će uraditi je da će pozvati svoju devojku i njenog sina iz prethodnog braka da mu se pridruže u, ponavljam, tuđem stanu. I oni će to uraditi. Alan će se, međutim, sa putovanja vratiti sam, besan i tužan (nešto je očito pošlo po zlu) i, iako u Mattovom prisustvu, pa ni u prisustvu potpunih stranaca u svom stanu ne vidi ništa čudno, pičvajz će tek nastati.
To stanje kulminira kad njih dvojica ostanu sami, demonstrirajući tako tipičan, a opet tako životan odnos između bratske ljubavi i mržnje. Atmosfera filma je neprijatna i postaje sve neprijatnija, praćena sjajnim, jezivim “soundtrackom” na gudačkim instrumentima koji insinuira da se sprema potpuni raspad. Jasno nam je da je Matt seronja, on se to čak i ne trudi da sakrije, ali ima nečeg šupačkog i u naizgled normalnijem i socijalno funkcionalnijem Alanu. Možda mu je prekipelo da bude večito na dnu “lanca ishrane”, ali odatle se teško može dići i tamo je, očito, s razlogom. Tužni i sjebani ljudi nisu nikome simpatični, čak ni samom sebi.
Kažem, ovakvu perceptivnu studiju karaktera je teško isfurati sa integritetom. Magary to čini sa stavom i znanjem, sa sigurnošću kakvu retko viđamo. Film ima svoje mane i nesavršenosti koje su plod neiskustva, ali to je neizbežno za prvenac koji je pritom autorski zahtevan i ne hoda utabanim stazama. The Mendčak ironizira svoj naslov, mi zapravo nigde ne vidimo, čak ni ne naslućujemo popravak bilo čega, u najboljem slučaju to je punjenje baterija do sledeće prilike.
Ovakav film zavisi skoro isključivo od glumačkih izvedbi i one su redom savršene. Istini za volju, ženski likovi su potisnuti u drugi plan i neke od zanimljivijih faca sa žurke nisu kasnije iskorištene u filmu, ali ovo je pre svega studija muške neodgovornosti i nesigurnosti kroz likove dvojice braće. U jednoj sceni je to pojačano sa prisustvom klinca, Andreinog sina, kao muškarca u nastajanju i njegovog oca, Andreinog bivšeg muža, kao odraslog i valjda stabilnog muškarca. Dvojica glavnih glumaca kroz ceo film pogađaju pravi ton, i njihovi likovi nisu folirantske karikature koje se same sebi gade. Zbog tih kvaliteta je The Mend film vredan pažnje.